Svetislav Basara

Pregledajući sajtove naših novina, a u večitoj potrazi za dobro obaveštenim izvorima i poverljivim informacijama, nađoh se na portalu „Blica“ i tu naleteh na potpuri najupečatljivijih političarskih budalaština počinjenih tokom takozvane predizborne kampanje.

Novine juče nisu izlazile, pa ćemo, cenjeni publikume, praznik rada skromno proslaviti danas. Eh, pusta prigodnost, večita muka duhu, ali se duh u mukama kali, pa neću propustiti da ga prekalim posvećujući ovu kolumnu takozvanom jučerašnjem Prvom maju, međunarodnom prazniku rada. Što ne znači da neću malo zakerati.

Meine damen und herren, prikučiše se izbori. I znate šta će biti najlepša stvar ovih izbora bez gotovo ikakve mogućnosti izbora: predizborna ćutnja! Politikanti će silom prilika morati da zaćute na dva dana i ta dva dana će biti najlepša u ovoh prestupnoj godini, to vam tvrd stojim.

Sećate li se, cenjeni publikume, koliko sam puta sa ovog mesta najavljivao dolazak Rogatog gospodina sa trozupcem čiji vam je vizuelni identitet poznat iz Coraxovih karikatura. E pa, drugovi, što bi rekao Vlado Tairović (ko je Vlado, o tom drugom prilikom) Rogonja je izgleda pred vratima. Sve ukazuje na to: i svakodnevni protivprirodni blud ludih nad zbunjenima i televizije čiji se programi raspadaju pred našim očima i pomahnitali političari na koje bi, da je iole pameti, trebalo bacati mreže i hospitalizovati ih i, uopšte, nastupilo je takvo vreme u kome Čitluk dr Sahibija deluje najpribranije i najracionalnije, što je veoma loš znak, sa čim se slaže i moj konsultant za paranormalne fenomene, legendarna baba-Kurana.

Uzalud behu sve nade moje, cenjeni publikume, izgleda da od našeg nanosatelita neće biti ništa, a naše se visoke vazdušne vlasti taman pripremile da na aerodromu istaknu još jednu dobrodošlicu, pored već postojeće „welcome to land of champions“. Da su nam zvezde bile naklonjenije, putnike namernike bi mogao sačekivati ovakav, recimo, tekst: Dobrodošli u zemlju hrabrih istraživača svemira. Ali izbor je sada sužen. Preostala je samo okolnostima najprimerenija državna marketinška sačekuša: „dobrodošli u zemlju prevaranata“. Ali ona ne laska nacionalnoj sujeti. Šampioni, a prevaranti, ne mere to, idi, beži...

Ladies and gentlemen, fasten your seatbelts, slećemo na beogradski aerodrom da vidimo čudo neviđeno, poslednji krik srpske rodoljubive domišljatosti. Juče mi jedan drugar, koji je na povratku iz belog sveta sleteo u zračnu luku „Nikola Tesla“, reče u telefonskom razgovoru da su vazdušnodesantne vlasti naše zemlje, ponosne na aerodromsku zgradu, zapandrčile poveliki pano na kome je namolovana sledeća dobrodošlica: WELCOME TO LAND OF CHAMPIONS.

Ibrete se neki moji poznanici zašto ne komentarišem političku avanturu Đorđa Vukadinovića, koji se hrabro stavio na čelo liste NOPO, a na to me je podsetio i dragi kolega Vasić. Neki zlobnici čak šire glasine da sam se uplašio dugogodišnje robije koja mi preti po Vukadinovoj tužbi, ali to su sitne duše koje ne znaju da ja, poput Tita, Ćosića i Koštunice, priznajem samo sud moje partije.

Objektivni politički analitičari nestrpljivo su očekivali gostovanje Čede Jovanovića i Dragana Đilasa u Utisku nedelje da bi iz tamo „rečenog i prećutanog“ izveli svoje dalekosežne zaključke. Dok čekamo objavu njihovih dubokoumnih i objektivnih analiza da mi vidimo šta ja, subjektivni analitičar, imam da kažem o tome.

Ne znam šta se ovo događa sa Novim Sadom, tim (takoreći donedavno) mirnim gradom u koga sam, u mlađim danima, odlazio da se odmorim od beogradske kalakurnice. Kada kažem miran, ne mislim dosadan. Bilo je oduvek u Novom Sadu lepog provoda, ama nije bilo pičvajza i nije, da kažemo, bilo onih nadrkanih tipova koji pošto-poto traže kavgu po kafićima i kafanama naše zemlje ponosne.

Većina nas, cenjeni publikume, dobro zna da je put u srpski pakao popločan Ćosićevim samosvesnim i nasrtljivim diletantizmom, a kako ćemo videti, u taj se put ulaže mnogo više nego u - kako ono beše - Koridor 10.

Dobar glas se daleko čuje, cenjeni publikume, pa smo se zahvaljujući tome opet našli u centru svetske pažnje. Pohvalio nas je, to jest naše nacionaliste, niko drugi nego masovni ubici Brejvik.

Lele! Sada su i Bugari počeli da stavljaju klipove u točkove naše revolucije. Tu, nedavno, u gostima nam bila potpredsednica Bugarske, bajagi u prijateljskoj poseti, a u stvari da se mučki osveti za Bregalnicu.

Ljudi moji, ma koliko se trudio ne uspeva mi da premuntam neprejebive tipove koji nedremano stoje na braniku srpskog identiteta. Ti me kritički duhovi prosto skroziraju, bez po muke proziru svako moje lukavstvo, moje podvale izobličavaju već kod prvog sloga „po“. Tako mi suđeno! Džaba, izgleda, mastim!

Pola u šali, pola u zbilji stalno govorim da sveštena lica ne treba da se povode za pomodnim imenima. Zna se kakva su popovska imena: pop Miloje, pop Dragi, pop Radoje, pop Beli, pop Oluja, pop Mećava i proči.

Jeste li se odmorili, sokolovi i sokolice? Jeste! Mašala! Praznik je za nama, natrag u pustinju realnosti, u kojoj su jedini uskršnji ukrasi šareni bilbordi naših dičnih partija i još dičnijih prezidencijalnih kandidata.