Famozno

Svetislav Basara

Pisac, novinar, autor više romana, zbirki pripovedaka i eseja.

Corps diplomatique

Stade, Borko, i meni na rep. A vala i zaslužio sam. E, sad. Cenjeni publikume, pitate se ko je Borko? Bolje ne pitajte, obiće vam se o glavu, jer je Borko ovlašćeni poverenik prezidentov i jego sijatelstva, Popečitelja inostranih djel, Vuka Jeremića. Država, bato. I državni ljudi. Veliki posao završavaju, uspeva im po inostranstvu, samo u granicama naše majčice Srbije nešto im ne ide, al’ da ne kenjamo, nasleđeni su problemi, rade kako znaju i umeju. Strah su i trepet u međunarodnoj zajednici.

Mučenici

Transparentnost, bato. Nema u ovoj zemlji više prljavih tajni. Sve se zna. Sve je podastrto javnosti na uvid. I to tendenciozno. Da vidimo mi koji stalno nešto zakeramo za koje se jadne pare političari i državnici nose sa silama nemerljivim i oka ne sklapaju. Čist račun duga ljubav. U prekjučerašnjem Blicu budžovani su nas suočili sa svojim mučeničkim statusom.

Rehabilitacija mozga

Mozak je, Bogu hvala, delimično rehabilitovan. Napadač na ličnost i delo Velje Ilića osuđen na dve godine zatvora. Ne znam mnogo o pravu, ali onako laički računam: lepa kazna, primerna, da kažemo, nemam ništa protiv.

Predvečernja mora

Nema mira ni uoči praznika. Ni za praznike. Stres do stresa. Elem, neki me dan stiže umor, zaspah na sat-dva, pa se probudih. Uključim TV, kad imam onako pospan šta i videti. U magnovenju ugledah prezidenta kako zavrnutih rukava nešto preti, gestikulira, na licu mu odlučan izraz; iz off-a se čuju nekakvi urlici. Stres najednom naraste do neslućenih visina.

Crvene krpe

Šta fali reči „bratstvo“? Ništa! Lepa reč. A šta fali reči „jedinstvo“. Takođe ništa. Reć kao reč. Ali ako između te dve reči stavimo veznik „i“ i kao rezultat dobijemo „bratstvo i jedinstvo“ zapahnuće nas ustajala ideološka memla i suočićemo se sa paradoksom da, postavljene jedna pored druge, obe reči gube smisao i pretvaraju se u mrtvu parolu.

U pravu je Ivica Dačić

Kao što se moglo i predvideti, skupštinska rasprava o deklaraciji i genocidu u Srebrenici bila je zvezdani trenutak srpske političke beslovesnosti i besmisla.

Quod licet Jovu…

Kako ono reče Endi Vorhol: svakom sleduje pet minuta slave. Jovo, međutim, Kapičić, narodni heroj, general, ambasador i pročaja, spada u one srećnike koji su imali dva-tri puta po simboličnih pet minuta slave. Poslednjih meseci ovaj je samosvesni udbaš postao medijska zvezda.

Žal za Zidom

Bliži se 2011. godina koju je Osvald Špengler naznačio kao datum povratka u varvarstvo, a kako stvari stoje, izgleda da je bio u pravu. U poslednje vreme na vestima gotovo i da nema ničega što se ne bi moglo definisati kao varvarstvo. Besmisleni samoubilački teroristički napadi; pucnjave po salašima i kafićima; nasilje po školama; sveopšta otimačina i lopovluk.

Jelek, Sterija i opanci

Nema mira ni na Sterijinom pozorju. I tamo razdori. Dobra je stvar kada pozorišni festivali podignu malo prašine i kada uzburkaju decenijsku žabokrečinu. Ne valja, međutim, kada prašinu ne podiže program, to jest predstave, nego rasprava o koncepcijama. Situacija se, kako vidimo, iz dana u dan usložnjava. Sterija preti da baci u zasenak jagodinsku žirafu.

Puć

Mart! Mesec jubileja. Prošle subote je (krajnje skromno) obeležen 27. mart. Za SFRJotvog vakta to je bio, maltene, veliki praznik. Nešto se ne sećam da li se radilo. Ali se živeti nije moglo od antifašističkih govorancija, svečanih akademija i prigodnih dokumentarnih emisija. Uprkos obilju očiglednih činjenica, SKJot je ispod žita proturao tezu da je presudnu ulogu u rasturanju pakta sa đavolom odigrao njegov predak, KPJot, iako su i vrapci znali da je KPJot, kao i svi ondašnji KPJotovi, zapravo bio u alijansi sa Hitlerom. Hazjain je bio potpisao neki ugovor sa Hitlerom, a kompartijama razaslao uputstvo da slučajno ne stavljaju kljipove u toćkove revoljucije. Naši su ga ljudi posebnog kova, ka i vazda, slepo poslušali. Daleko je bilo Titovo NE. A i ono je, kako sve bolje vidimo, bilo iznuđeno.

Gde ti je Maček, Cvetkoviću

Čudni su putevi srpske logike. Eto, ode srpski Telekom na doboš, a u patriotskoj mahali muk. Onomad se podigla onolika buka, pokrenuta je svesrpska akcija spasavanja narodnih „Novosti“ od nenarodnih sila i još to nije prestalo iako smo saznali da su nenarodne sile već odavno odnarodile uglednu novinu.

Godišnjica

Prekjuče beše tačno jedanaest godina od početka napada avijacije NATO-a na ondašnju SRJ. Kako to već ovde ide, oglasile su se sirene, rodoljubi su zalelekali, stisnute pesnice su uperene ka nebu. Niko, međutim, od vladajućih patriota svih tih godina nije preduzeo ništa da se ustanovi tačan broj žrtava - cifra varira od 1.500 do 3.500 poginulih - a još je manje neko preduzeo nešto da se napravi skroman memorijal na kome bi bila uklesana njihova imena. Toliko o pokliču „nikada nećemo zaboraviti“. A žrtve bombardovanja su se pridružile koloni anonimnih srpskih mrtvaca koji služe kao pjesnička inspiracija i čipovi u prljavom političkom pokeru.

Punoletna Alisa

Dođe i Alisa na red. Mislim na onu iz Zemlje čuda. Moram priznati da me je film poprilično razočarao i još jednom uverio da je, naoko paradoksalno, fantastična animaciona 3D tehnologija, podesnija za kopiranje sirove stvarnosti nego za fantastiku.

Pitchweis

Zakuvalo se, bogme. Šarić, Cane, Knežević i megabakalin Mišković dospeli tamo gde, za razliku od političkih pomagača i seiza, nikako ne žele da se nađu - u javnost. I prezident je našao za shodno da izda kominike u kome preti novom Sabljom, istrebljenjem korupcije i ljutom borbom protiv kriminala. Stvar je jako komplikovana, ali u suštini jednostavna. Ogroman novac sumnjivog porekla (i još sumnjivije investiran) uprkos zavidnoj predostrožnosti, po prirodi stvari ne može da prođe nezapaženo u krajnje siromašnoj zemlji u čijem se glavnom gradu - jedan pogled na stvar - gradi kao u Kuvajtu. Potplati ovog, zastraši onog, kupi lojalnost ovde, pokloni „šafhauzen“ tamo, džaba posao. Stvar nekako izbije na površinu. Ne, međutim, u obliku „transparentne“ erupcije, već više onako kao gust oblak vulkanskog dima koji, za sada, uspešno prikriva prvi postulat užičke filozofske škole prema kome „tamo gde ima dima, ima i p...“

Brak iz interesa

Toliko se ovde govorilo, govori, naklapa i toroče o „nacionalnom i državnom interesu“ da je taj, po definiciji profani pojam, na kraju završio kao metafizički entitet, kao još jedan od šupljih idola u razvaljenom hramu srpskih iluzija. Dodatni problem je što se ovde tradicionalno ne pravi nikakva razlika između iluzija i ideala. A kad je to tako, onda nije čudo što se svaki mlađani politikant - čim malo uznapreduje i prestane da glavešinama kupuje burek i da im dovodi kurve - rastoroče o državnim i nacionalnim interesima. Em moćno zvuči, em ne možeš pogrešiti, em ne moraš ništa drugo da kažeš.
Prva Poslednja