Famozno

Svetislav Basara

Pisac, novinar, autor više romana, zbirki pripovedaka i eseja.

Burazeri i realizam

Stalno govorim: ako neko hoće da se obavesti o stanju stvari u nekoj zemlji ne treba da čita ni provladina ni opoziciona pisanija, socološke studije i ostala visokoparna mrsomuđenja. Šta se ovde zbiva, kakvi su trendovi, kakve perspektive, najtačnije se saznaje pregledom filmske i TV produkcije. A i najmanje je dosadno. Mada ponekad može da bude odvratno.

Tajne evroskepticizma

Ako razložno odbacimo mogućnost da iza ovdašnjeg evroskepticizma stoji nekakav princip ili konzistentna ideologija, iz prostog razloga što principa i konzistentne ideologije u Srbiji niti je bilo niti ih ima, a teško da će ih i biti, šta je onda pokretač naoko masovnog pokreta koji je pod svoje skute okupio šareno društvo zatucanih nacionalista, verskih fundamentalista, doskorašnjih borbenih ateista, gorljivih rojalista i fosilnih komunista? Već sam sastav ekipe govori da je stožerna ideja njihovog okupljanja krajnje konfuzna. Politička i misaona bezobličnost ovog pseudopatriotskog pokreta govori nam da je njegov ključni motiv i program zapravo konfuzija sama.

Dodikove škole

Vidim da je Zoran Živković pohvalio neke poteze naših političara. Ajde da ga podržim. U poslednje je vreme zaista bilo nekoliko stvari koje zaslužuju pohvalu. Ima tu, međutim, jedno „ali“ koje kvari krhku sreću pohvala. Sve ono, naime, što nas nagoni da hvalimo političare, zapravo je sadržano u opisu njihovih radnih mesta. Dakle: to stalno treba da rade. Sveopšta kriza i jedva izbegnuto rasulo srpske države konačno je prisilila političare da se ponašaju kao sluge države, a ne kao plemenski vrači i zadušne babe. Jeste da smo mi sluđeni do te mere da ne vidimo nikakav apsurd u tome što se ministri infrastrukture hvališu činjenicom da su izgradili put, jeste da blagonaklono gledamo na Borisove ambicije da postane vođa i guru svih Srba sveta, ali da ne ureknem. Pomaku se u zube ne gleda.

Veštačenje

Veliki se ibret podigao u vilajetu i po vilajetskim novinama zbog toga što je sekretarica predsednice Skupštine uhvaćena u neovlašćenoj vožnji službenim autom predsenice Skupštine. Omaklo joj se.

Novi patrijarh

Poprilično zamešateljstvo oko izbora patrijarha, koje je u poslednjih desetak dana zabasalo i u tabloidne vode, završilo je na najbolji mogući način - izborom episkopa niškog Irineja (Gavrilovića). Tako se tačnom potvrdila pošalica - „uđe papa, izađe kardinal“ - kojom u Vatikanu čašćavaju favorite i lobiste unapred sigurne u sopstveni izbor. I ovde je bilo onih koji su na sabor ušli kao patrijarsi, a izašli kao mitropoliti. Sveti duh je, izgleda, odlučio da zaustavi dalju politizaciju i političku instrumentalizaciju SPC i time zadao snažan udarac svima u Srbiji koji bi na tronu svetog Save najradije videli arhimandraka Slobodana (Antonića).

Prebrojavanje

Izgleda da je ponovo otvorena sezona prebrojavanja mrtvih. Ako na trenutak ostavimo po strani suštinsku suphumanost ove rabote i izvođenja monstruoznih računica tipa - jeste, u Srebrenici je pobijeno 4.238 ljudi, ali oni su pre toga nama ubili 3.878, ako načas zanemarimo činjenicu da se politički i analitički mrtvozornici ponašaju u najmanju ruku kao da su lično oni pobijeni, iako su svi ti mrtvi zapravo samo kuglice na računaljci njihove vlastoljubivosti i koristoljublja, složićemo se da na ovom prostoru uvođenje mrtvaca na političku scenu uvek bude predznak žestokih pičvajza. Kakvih - to se u ovom momentu ne zna.

Jezikositnice

Mislio sam da će uvođenje turbocrnogorskih slova œ, Ÿ i „dz“ (piše se valjda kao naopako „s“) ostati u domenu jezikoslovne fantastike, kad ono međutim: eno ih zvanično u crnogorskoj abecedi. To je, naravno, poslužilo kao povod za lavinu posprdnih turbosrbijanskih komentara. Ruku na srce, u čisto lingvističkom smislu, uvođenje novih slova daje solidan osnov za sprdačinu. Besmisleno je, naime, zarad tričavog privida samobitnosti kanonizovati lokalni i kolokvijalni govor.

Apokalipsa u Srba

Evo ga sad i Ali Agdža najavljuje kraj sveta. Ako smo upozorenje filma „2012“ isuviše olako odbacili, izjavu čoveka koji je svojevremno stisnuo petlju i pucao u papu (čudi me da mu u nekoj srpskoj varošici nisu podigli spomenik), a na robiji se proglasio za Mesiju, ipak treba uzeti ozbiljnije. Nije da sam zakleti apokaliptičar, ali, rečnikom SFRJota – „u načelu sam saglasan sa drugom Agdžom“. Jer kako stvari stoje, za ovaj svet bi najbolje bilo da se polako privede kraju, na čemu, doduše, zdušno i radi.

Užička diplomatska škola

Ne iz političkih, još manje iz diplomatskih razloga, nego iz književnih (u romanu koji pišem govori se o tom dobu) čitam obimnu studiju dr Mihaila Gavrilovića „Miloš Obrenović“, objavljenu 1912. godine. Moram priznati da me je to štivo ispunilo popriličnim nespokojstvom. Treća, naime, knjiga ovog značajnog dela posvećena je Miloševoj diplomatiji i diplomatskoj borbi za sticanje suvereniteta, a zabrinulo me je to što sam se uverio da je Kodžin elčiluk bio neuporedivo kompetentniji, uspešniji, pa ako hoćete i moderniji, od diplomatije moderne Republike Srbije.

Nemarksistički centar

Čak su i komunisti imali prilično jasnu predstavu o neophodnosti koncentrisanja intelektualne energije na jednom mestu, pa su osnovali instituciju koja se zvala „Marksistički centar“. Izlazio je i časopis „Marksistička misao“ u kome su, gle čuda, objavljivani veoma zanimljivi tekstovi, a mnogi od tih tekstova i nisu bili naročito marksistički.

Za verne i ateiste

Oni koji veruju trebalo bi da znaju šta im je raditi za Božić. Ali ne treba zaboraviti ni ateiste. A ni ateisti ne bi trebalo da zaborave Božić. To bi trebalo da bude praznik svih ljudi. Slobodoumniji teolozi, uostalom, ateizam - pa čak i onaj militantni - definišu kao „so vere“.

Predvodnici

Bezbrojne su manifestacije srpske politike afekata. Eto, na primer, neki se delija, sažežen ljubavlju prema otadžbini, odlučio da popravi njen međunarodni položaj, pa je gradu i svetu obznanio da je „Srbija neosporni lider zemalja zapadnog Balkana“.

Komunizam afekata

Prođe i Nova godina. Hvala bogu, niko nije poginuo od zalutalih metaka. Čak je izgubljeno i nešto manje prstiju u eksplozijama petardi. Koje, stvar prilično interesantna, uglavnom bacaju sasvim odrasli ljudi. Nije bilo ni uobičajenog zagušenja mreža mobilne telefonije. Dobri su to znaci. Ali daleko je to od dobrog.

Najovi

Dan po dan, prođe dvanaest meseci. Evo nama Nove godine. Poslednji dani decembra su u novinama tradicionalno rezervisani sa proglašavanje raznoraznih „naj“ sa pozitivnim i negativnim predznacima, pa ću i ja napraviti izbor „najova“ u nekoliko disciplina. Da počnem sa najvećom glupošću godine. U žestokoj konkurenciji, odlučio sam se za izjavu gorostasa svesrpske bliskoistočnosti i provincijalizma, Đorđa Vukadinovića, koji je blagoizvoleo izjaviti da je „smrt patrijarha Pavla događaj godine“.

Opštinski špijun

U pravu su, izgleda, one poštenjačine koje me terete za malicioznost i „ruženje Srbije“. Život je konačno demantovao moju zlobu. Nema mi druge nego da se, suočen sa istinom, pospem pepelom po glavi. Nije mi, doduše, baš najjasnije zašto vest koju ću ovde prokomentarisati nije objavljena ranije, ali nikada nije kasno. U Blicu se pojavio interesantan članak iz koga se može zaključiti da je u pogledu brige o građanima Srbija ubedljivo prva na svetu.
Prva Poslednja