Svetislav Basara

Moglo se očekivati da će u petak, u Ateljeu 212 doći do još jedne srpske podele, ali dubina najnovijeg raskola prevazilazi i najpesimističkija očekivanja. Govorim o premijeri predstave „Zoran Đinđić“ na koju, iako pozvan, nisam otišao.

Eh, Krleža! Ima li nepodesnije ličnosti za predizbornu ćutnju. Taj baš nije znao da zaćuti. Bio je toliko glasan da se još uvek odlično čuje, iako je premetnuo svetom pre više od trideset godina. Za života je bio poveliki trn u oku palanačkih mrsomuda i bajagi poštene inteligencije, a takav je ostao i u smrti: Bič Božiji za nadobudnu srpskohrvatsku/hrvatskosrpsku malograđanštinu.

Opet smo u ćutnji, cenjeni piblikume, a to ovde mnogima teško pada. Takav nam je identitet. Na dupe bi progovorili samo da ništa ne kažemo. Uzmimo mene, na primer.

Prokrust beše onaj antički napasnik koji je goste, ako li mu se samo ne uklope u krevet, skraćivao za glavu ili ih rastezao dok ne upasuju, a u prenesenom smislu izraz „Prokrustova postelja“ se upotrebljava kada nešto nazor uguravamo u zadati okvir.

Reč je, cenjeni publikume, još jednom postala telo. Ko bi drugi bio u stanju da ponovi taj kosmički podvig ako ne bogougodni Toma Nikolić, nedremani zaštitnik svesrpskih narodnih interesa. Branićemo glasove telima, tako uzvikuje Nikolić sa visina svoje postizborne Gologote.

Vidim da se neki komentatori ibrete što sam usred izborne krize pisao o knjizi putopisa, a ja sve nešto mislim da ne bi bilo ni pred ni post izbornih kriza da se ovde blagovremeno više pisalo o knjigama, pa i o knjigama putopisa.

E, dame moje i gospodo, leto ide, valjalo bi otputovati negde, a pustih para nema. Šta da se radi? Ja sam, recimo, dok sam bio mlađi i dok su me, da kažemo, mamila prostranstva, u vremenima oskudice pribegavao takozvanim putopisima.

Toma Nikolić bi za svoje dobro pod hitno trebalo da se penzioniše. Nastavi li ovako u vrlo doglednoj budućnosti više ga niko neće uzimati ozbiljno, bez obzira što je sada fakultetski obrazovan čovek, takoreći master. V čjom sad djelo s Tomom?

Svratih, cenjeni publikume, na sajt E-novina da vidim šta se tamo radi, osmehnu mi se sreća i naleteh na jedan Pekićev tekst koji sam čitao, da kažem pravovremeno, tamo negde, sredinom osamdesetih, a na koji sam u međuvremenu potpuno zaboravio, pa posle, licemeran kakav sam, osuo drvlje i kamenje na sklonost ovdašnjeg „kolektiva“ ka zaboravu.

Dragi Borise, nisam ti odavno pisao, pa ko velim da ti javim da sam zdravo i dobro, koje i tebi želim. Ovih dana slavskim poslovima boravim u zavičaju, ama, bar za mene, ne bi one svečarske slavske atmosfere.

Pisali smo već ovde o delijama koje voze kajake pored Sajma dok se nešto nizvodnije ljudi dave i čuče po krovovima; pominjali smo dilbere koji se češljaju dok im gori baba; prosuo sam onoliko mastila, to jest megabajta, na kritiku srpske sklonosti prema besmislenom konceptualizmu.

I tako, završiše se još jedni izbori na kojima nije bilo ni mrtvih ni ranjenih, što govori da smo ušli "u novu fazu razvoja" i da je demokratija pustila pipke duboko u biće našeg naroda. E sad, demokratija je nekom majka, a nekom maćeha. Na njenim usahlim dojkama nema mleka za sve zainteresovane vlastohlepce i vizionare. Neki su se lepo napili, neki su, pak, ostali žedni.

Čija li, bogo, majka crnu vunu noćas prede, pitam se ja večeras, u subotu pred Svetog Đorđa koji će, čim se takozvana biračka mesta pozatvaraju, poubijati neke aždahe, dočim će drugima dati aždahina krila. Pravo da vam kažem, prijala mi je predizborna tišina, iako nije sve bilo baš tiho, onako kako gospod i propisi nalažu.

Je li, more, Panoviću! Ako se ne sme o političarima i strankama, sme li se o državi? Pošto ne znam finese, ako u daljem tekstu nešto zabrljam, ti ovde izbriši, onde dopiši, rečju - dovedi kolumnu u sklad sa zakonom. Nemoj, molim te, da se neko naljuti, kud bi nam duše.

Srećna vam predizborna tišina, junaci! Nastavak ove rečenice sledi u ponedeljak, 8. maja tekuće godine. Pod uslovom da svane. A do tada, na scenu stupaju drekavci, telad sa dve glave, sex, droga & rokenrol, „trinaestogodišnji Srbin koji je osvojio Mont Everst“ i drugi junaci našeg doba.