Famozno

Svetislav Basara

Pisac, novinar, autor više romana, zbirki pripovedaka i eseja.

Pouke krimića

Iz krimi-romana koje sam kao klinac rado čitao - a i dan-danas mislim da su Agata Kristi, Rejmond Čendler ili Miki Spilejn u stilskom i svakom drugom smislu nedostižni za mnoge ovdašnje uvažene papiromrčitelje - saznao sam ponešto o policajnim poslovima. Najveće su, tvrde majstori krimića, šanse da se nepočinitelji uhvate tokom prvih četrdeset osam časova. Posle toga, šanse rapidno opadaju, tragovi blede i gube se i na kraju dolazi onaj moj vuk i u slast jede magarca. Elem, prođe pet dana od umlaćivanja Teofila Pančića, a istraga tapka u mestu. Nešto mislim da su ti huligani, daleko bilo, ispampulecali sina Tome Nikolića, poodavno bi već bili u apsani. A možda i pred sudom.

Kontrola nad Beogradom

Elem, prezident je na kraju duge skupštinske sednice održao lep i spontan govor. Delovao je veoma odlučno kada je poslanicima određnih stranaka skresao u brk da nema skretanja sa evropskog puta Srbije, a da će borba za Kosovo uprkos presudama biti nastavljenja miroljubivim sredstvima.

Skupštinarije

Poslušavši prezidentov poziv na nacionalno jedinstvo, juče sam posle dugog niza godina par sati gledao direktan prenos sednice Skupštine Srbije. Bilo bi nepošteno reći da nema baš nikakvih pomaka. Opšta atmosfera je generalno pristojnija; štaviše, nestala je i većina onih pitoresknih jurodivaca. Ali - kako ćemo videti - jurodivost kao politički program nije uzmakao ni za jotu. Kad smo već kod vizuelnog utiska: prezident, njegov ministar spoljnih poslova i ministrov ministrant, diplomatska legenda - Borko, izgledali su kao da prisustvuju sopstvenoj sahrani. Tokom sednice smo saznali i zašto. Prosula se, naime, po beogradskom elčkiluku vest da je pozamašan broj zemalja, njih 55 - ohrabren presudom MSP - „na ivici priznavanja nezavisnosti Kosova“.

Napad na Teofila

Zbog trenutne „nevlastnosti“ njihovih gurua i zaštitnika opravdano sprečeni da posle presude MSP-a još jednom polupaju i opljačkaju Beograd, huligani - koji tako „brane međunarodni pravni poredak“ - ovoga puta su morali da se zadovolje premlaćivanjem Teofila Pančića. Nije se to dogodilo u nekom mračnom budžaku ili u nekoj birtiji na Ibarskoj magistrali, nego u centru Zemuna, u prepunom autobusu GSB, naočigled brojnih putnika. Policija je, je li, hitno reagovala. Oglasila su se novinarska udruženja. Među prvima je progovorio i prezident.

Zamke predvidivosti

Lako li je belosvetskim političarima da se nose sa svojim srpskim kolegama! Ovdašnja „strategije“ i „taktike“ su, naime, do te mere predvidive da je više naprosto žalosno posmatrati kako naši patetični „lideri“, sve duvajući u pobedničke zurle, gube bitku za bitkom. Presuda MSP-a je, takođe predvidivo, pokrenula seriju uslovljenih reakcija. Prvi „strateški“ potez povukao je Mile Dodik sublesastom izjavom da Republika Srpska sada „hipotetički može da uradi isto što i Albanci“. Izjava bi, pretpostavljam, trebalo da zastraši proleterske zemlje, Ameriku i Englesku i da ostavi utisak da „sa nama nema šale“. Prezident je po ko zna koji put uskliknuo da „nikada nećemo priznati Kosovo“ i pozvao na „jedinstvo“.

Ostavke

Da nekim slučajem ne postoji, Demokratsku stranku Srbije trebalo bi izmisliti. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog ravnoteže u kosmosu.

Dan MSP

Dok ovo čitate odluka će se znati. Ali, ja pišem dan ranije. Dakle, mic po mic, dovukosmo se nekako i do današnjeg dana, 22. jula, kada bi trebalo da bude saopštena presuda MSP. Kako to biva, po kojekakvim blogovima su se pojavile patke da je tekst presude volšebno procurio u javnost i da otprilike glasi: „Secesija Kosova nije bila legalna, ali je bila legitimna zbog genocida.“ Ova patka ne mora nužno biti netačna. Od jedne tako ugledne ustanove kakav je MSP nije bilo realno očekivati da kaže da je otcepljenje Kosova u skladu sa međunarodnim pravom.

Zvanična poseta

Zvanična poseta hrvatskog predsednika Ive Josipovića Srbiji vratila nas je u idilična vremena bratstva i jedinstva. Nisam bio u Beogradu, ali čujem da su ulice bile okićene srpskim i hrvatskim barjacima. Verovatno su visokom gostu ponudili hleb, so i rakiju. Sve je, velim, bilo u duhu „tradicionalnog srpskog gostoprimstva“. Uključujući i vraćanje ikone koju su manje gostoljubivi Srbi napljačkali u nekom hrvatskom gradu. Nije izostala ni šetnja po centru Beograda, ćaskanje sa građanima, a bogme ni susret sa umetnicima, ma šta to značilo.

Šibolet

Ove će godine, izgleda, drekavci ostati bez uobičajenog letnjeg publiciteta jer se situacija, što no kažu, usložnjava. Posle otcepljenja Kosova usledilo je otcepljenje Milke Forca, a malo potom i otcepljenje izvesne firme „Delta Star“. Pronose se glasovi da je Mišković ostao i bez nekih zgrada. Da ne dužim: očekujem da Mišković sazove miting ispred Doma narodne skupštine i da posle toga demolira Beograd. Ovde su, naime, takve manifestacije najefikasniji vid borbe protiv otcepljenja svih vrsta. No, šalu na stranu, snaći će se Miško, voziće on još, ali izgleda da je u Delti nešto trulo. A ni u Deltinoj državi nije baš sve taze. Zašto to mislim? Objasniću.

Povratak tradicije

Nedavno je u bilioteci „Alef“ kultnog časopisa „Gradac“ izašao prevod knjige Juliujusa Evole „Pobuna protiv modernog sveta“. Ova knjiga je posle Drugog svetskog rata potpuno bezrazložno dospela na indeks poluzabranjenih dela. „Leva inteligencija“ je decenijama organizovala montirane procese čiji je cilj bio da Evolu poveže sa fašizmom i koječim drugim, što i nije naročito iznenađenje ako imamo u vidu da je za umešanost u nacističke poslove optuživan i Niče.

Deobe

Jul je, vreme za reportaže o drekavcima i ovcama sa dve glave, ali ta divna stvorenja nikako da se probiju do novinskih stubaca. Nema prostora. Naši političari dobro znaju da direktan prenos države ne sme ni trenutka biti prekinut. Pogotovo što nema nikakve velike braće i farmi. Show must go on. Sledstveno, u svrhu dalje kretenizacije i psihotizacije širokih narodnih masa, podgrejana je i ponovo lansirana priča o podeli Kosova.

Početak bune na dahije(11)

Osokoljen, pop Miloje je krenuo na turneju po drugim nahijama. Provodio bi po tri dana pod zemljom i u treći dan ustajao iz groba pred očima ushićenog naroda, sve dok šabački Turci, kivni na papaza koji umire i vaskrsava pre Sudnjeg dana, nisu dojahali u Bogatić, gde se pop Miloje tih dana zadesio, pronašli na utrini pored sela svežu humku i naterali seljake da je zatrpaju gomilom kamenja. Pobratim popa Miloja, pop Obrad Mićić, stric potonjeg serdara Jovana Mićića, otišao je korak dalje i upustio se u izvođenje čuda hodanja po vodi.

Početak bune na dahije (10)

A izvan varoši, po tamnim šumama i još tamnijim jarugama, turska je glava vazda u torbi. Hajduci su se namnožili i osilili. Mnogi delija krene poslom iz Valjeva, a dojaše u Šabac bez oružja i para, noseći odsečenu glavu pod miškom. U poslednje vreme hajduci uzimaju i konje. Na konjima preplivavaju Drinu i stupaju u vojsku austrijskog ćesara. I niko im ništa ne može. Čuveni haramija Karađorđe Petrović, crni Đorđe, kojim već žene plaše decu, uznapredovao je do bimbaše u kaurskoj vojsci i javno se hvali da je posekao dvesta pedeset turskih glava. Pronose se glasovi da je tamo, u Austriji, uz pomoć kaurske magije stupio u kontakt sa Nerođenim Istoriografima koji mu iz budućnosti šalju pisma sa uputstvima kako da podigne ustanak.

Početak bune na dahije (9)

Na sreću, Ali Abu Sina, koga nevernici zovu i Avicena, bio je u pravu tvrdeći da lek nikada nije daleko od bolesti. Tu, na dohvat ruke, bila je tezga hećima Ibrahima, sa lekovitim ali skupim melemima i praškovima. Čim je na povratku sa Bugdaj mejdana ugledao Uzuna, šejh Harun Kibrisi je znao da je počinio zinaluk (turski, blud).

Početak bune na dahije (8)

Dan ili dva, niko se nije usuđivao da uđe i da pogleda u oko meleka Israfila. Prvi se odvažio kujundžijski kalfa Mehmed Hota. Izašao je iz šatora sav ozaren, jer mu je sprava za posmatranje budućnosti prorekla da će se obogatiti, oženiti begovom ćerkom, otići u Stambol i na kraju postati vezir. Potom su pod šatru nahrupili svi koji su držali do sebe. I svi su videvši svoju budućnost - šta god da su ugledali u mutnjikavoj vodi naprave za posmatranje budućnosti - izlazili umireni jer je život u neizvesnosti gori od najgore sudbine i najcrnjeg prokletstva.
PrvaPoslednja