Svetislav Basara

Fudbal, cenjeni publikume, onaj pravi, kožni, takozvana „bubamara“, šezdesetih godina prošlog veka beše retkost. Nije da smo pikali krpenjače, nisam baš toliko drevan, ali igralo se nekim bednim, gumenim imitacijama lopte.

E ljudi moji, koliko sam puta ovde nažvrljao da Srbina ne možeš prejebati i nikada ništa nisam naučio iz mojih pisanija, stalno pokušavam da ih prejebem i stalno me vataju, kako se ono kaže, in flagranti. Evo, napišem nekrolog za počivšeg Radovana Bigovića, a nedremani Srbi odmah nađu nepravilnosti.

Dragi Borise, ne znam koji mi je Crven Ban, kad god se odam lolakpatriotizmu i potegnem u zavičaj, u B. Baštu, takoreći najzapadnije naselje naše zemlje ponosne, osetim potrebu da ti se javim, jer znam da brineš za sve Srbe, uključujući i mene, koji sam, da kažemo, granični slučaj.

Danas je, cenjeni publikume, u ovoj kolumni Dan žalosti. Smrt je ovoga puta uzela Radovana Bigovića, čoveka koga sam dobro poznavao i koga sam veoma voleo i cenio. Pomalo paradoksalno, dok smo Radovan i ja bili mlađi i dok smo se redovnije viđali, često smo, uz čašicu, razgovarali upravo o smrti.

Veliki je bio dan prošli četvrtak, dame i gospodo, rekao bih istorijski, bio je to dan u kome je Tomislav Nikolić u prisustvu najuglednijih vezira, čardaklija, silhadara, kajmakama i muselima, svečano položio zakletvu.

Stvari, dakle, stoje ovako. Ljajić, Adem, ne Rasim, fudbaler i reprezentativac Srbije izbačen je iz reprezentacije jer nije hteo ili nije umeo da pre neke tekme (ne znam koje, ne zanima me fudbal) otpeva himnu „Bože pravde“. Selektor naše zbornaje komande tu brljotinu pravda klauzulama nekakvog ugovora, sporazuma, čega li već, a psihotizovana javnost se zdravo uskurobecala. Te tako mu i treba kad neće da peva našu himnu, te šta on misli gde živi, te ako hoće da igra, ima da peva. Zašto da peva? Čovek je fudbaler, ne pevač, a zakon o državnim simbolima je jasan: prilikom intoniranja državne himne treba ustati i time izraziti poštovanje, što i ja redovno činim kada se zadesim na mestu gde se izvodi himna, mada mi ni u snu ne pada na pamet da pevam, a i da mi padne, od toga bi bilo malo vajde jer napamet znam samo dve strofe. Ljajić je, opsetimo se, bio u stojećem stavu.

Vickast je i pronicljiv momak Vlada Kecmanović, jedan od najmlađahnijih korifeja srpstva i čekićstva. Prepoznao se Vladimir u mojoj sintagmi „rodoljupci-ćosićevi-dupeljupci“, pa se promptno oglasio u Danasu, što je sasvim ok, ali, da tako kažem, stvari nisu poređane baš onako kako bi Kecmanovićev ego voleo da jesu ili da nisu, sasvim svejedno.

Auh, cenjeni publikume, jutros mi je puklo pred očima. Shvatio sam da je moja malenkost glavni uzrok srpskih raskola i da bi za opšte dobro trebalo češće da izbivam iz Srbije. Kad sam ono pre neki dan otišao u Heladu, ostavio sam Tadića i Nikolića zavađene na krv i nož.

Dolaze bolji dani za Srbiju, tako je rekao Tadić, prihvatajući ponudu koju nije mogao da odbije. Parteigenossen su ga demokratskim putem ubedili da se lati premijerstva i time, možda i nehotično, stavili na muku moju malenkost.

Prođe, dame i gospodo, i solunski Sajam knjiga. I šta da vam kažem? Sajam ko sajam. Svi sajmovi knjiga liče kao jaje jajetu, ama nekako mi je najdraži onaj naš, beogradski. Srbija je, kao što možda znate, ove godine bila počasni gost i mogu vam sa zadovoljstvom reći da je sve proteklo u najboljem mogućem redu. Što se organizovanosti tiče, nadmašili smo domaćine, iako su oni članovi EU, a mi nismo. Ipak neću zalaziti u sitna crevca, ovde je i ekipa novinara, nije red da damama i gospodi uzimam leb.

E, sreća moja te se ne drogiram. Nikad se ja ne bi skinuo sa gudre. Džaba Egej, džaba pogled na udaljeni Olimp, džaba koka-kola, marlboro, suzuki i buzuki, kasno sinoć me savlada nostalgija. Dođem ti ja u neko doba u sobu i pravac Google Srbija.

Izdržavam, cenjeni publikume, izdržavam. Prođe više od trideset šest sati otkako nisam zavirio u srpski politički brlog, mada priznajem da povremeno kriziram.

Nekada je, cenjeni publikume, do Soluna trebalo sto somuna, a u današnje vreme je dovoljna jedna lepinja i deset ćevapčića u maltene mitološkom motelu „Džep“ u Grdeličkoj klisuri. Slučaj je udesio da suvozemnim putem u pravcu juga godinama ne maknem dalje od Vranja.

Demokratska stranka, cenjeni publikume, ovih dana liči na Moskvu iz tridesetih godina prošlog veka. Čistke besne, nikome (od rukovodilaca) budućnost nije sigurna, ljuljaju se mnoge fotelje, ljuljaju se mnogi foteljaši, Jego bivše Sijatelstvo u postizbornoj traumatizovanosti gvozdenom pesnicom zavodi red u svojoj - kako se to govorilo u XIX veku - partaji.

Moćna je baba Kurana! Nepogrešiva je baba Kurana! Ostvarilo se baba Kuranino proročanstvo! Jego Sijatelstvo, Boris Tadić, izgubio je predsedničke izbore.