Svetislav Basara

Stvar se iz meseca u mesec, iz dana u dan sve više pogoršavala, Maslaćeva ličnost se potpuno rascepila na dva dela. Jedan deo, nazovimo ga primarni Maslać, u mislima je obitavao hiljadama kilometara daleko, u samom srcu Srbije; u drugom delu, nazovimo ga Deutsche Maslatsch, u čoveku koji je zajedno sa mnom hranio majmune u frankfurtskom zoo-vrtu, kucalo je srce čitave porobljene Srbije.

Jesi li video, rekao je Maslać kada se nadzornik Helmholc udaljio, kako nas nadzornik Helmholc provocira, kako nas navlači na tanak led. Tobože otvara srce pred nama, osipa drvlje i kamenje na Nemačku, a u stvari samo čeka da kažemo neku ružnu reč o Nemačkoj, pa da nam da otkaz, a onda zna se, pravac Baustelle.

Da je Helmholc prekaljeni pušač, pušač stare škole, videlo se po tome što puši ernte 23, jake nemačke cigarete, cigarete koje je neposredno po dolasku u Nemačku pušio i Maslać, jer je u gastarbajterskoj tupoumnosti mislio da paklica umesto dvadeset sadrži dvadeset i tri cigarete.

Možda ne bi trebalo da govorim ružne stvari o Maslaću, o mrtvima sve najbolje, ali ja jednostavno ne znam ništa bolje o Maslaću koga sam, uprkos našim čestim srpskim raskolima, najiskrenije voleo i koji je, konačno, bio čovek na svom mestu. Mračne Maslaćeve strane nisu bile ni urođene ni stečene, one su mu ubrizgane spolja, direktno u mozak, nasilno su sabijene u Maslaćevu dušu pod visokim pritiskom zločinačke propagandne mašinerije takozvane države Srbije.

Fani je iz svog kaveza danima krivila svoj dugački vrat i čežnjivo posmatrala kako hranimo majmune. Samo da Helmholc ne sazna, rekao je Maslać. Inače, ništa joj neće biti. Fani od malih nogu živi u Frankfurtu, u njoj više nema gotovo ničeg afričkog, ona je sad takoreći nemačka žirafa, zinulo joj je dupe za mesom, a na to je, njenog dobra radi, ne treba navikavati. A mogli bi izgubiti i posao zbog toga, upozoravao je Maslać.

Potrudite se da budete više životinje.(Norman Daglas)Bilo je to u decembru, mesecu koga patološki mrzim, u kome praktično jedva postojim. Maslać i ja smo ustali zorom da nahranimo majmune u Zoološkom vrtu, u Frankfurtu na Majni. Dan je bio kao stvoren za gluposti. Moja tetka je, rekao sam Maslaću, onako uzgred, poživela devedeset i osam godina. Možda je glupo da se tako izrazim, tako sam se izrazi

Svet je potpuno lud, ali nađe se u njemu poneki pametan čovek. A ima li pametnijih ljudi od milijardera? Možemo mi sad raspravljati na (ovde dragu) temu kako im „se namestilo“, kako su „imali sreće“, kako im je „vreme išlo naruku“, ama nekome se posrećilo, nekome nije, tek, nema svako veliku kintu, a ko se kinte dokopa - čitam u „Blicu“ - neće da je deli sa decom. Bar ne na ravne časti. Protestantska etika, to ti je, pa ti vidi.

Kako stvari stoje, takozvane vlade neće biti do septembra, što zbog političkih natezanja, što zbog blizine ferija. Ko je, uostalom, lud da sada, kada je jul na pragu i kada javnost sa nestrpljenjem iščekuje najezdu drekavaca, čudotvornih bukvi i ovaca sa dve glave, ulazi u pustolinu u Nemanjinoj i da se laća nagomilanih poslova.

Svašta se dešava. Krleža me, recimo, ovih dana prosto progoni. Verovali ili ne, juče sam telefonirao sa Krležinog službenog telefona, onog starinskog, crnog, sa brojčanikom i upletenim kablom. Ne, ne, ne izmišljam.

Kad sam pročitao tekst Vladimira Kecmanovića, vusro sam se od straha, što rekao moj pokojni tast. Kecmanović bi, izgleda, da polemiše, ali ja ne bih, jer imam preča posla i prosto ne znam šta bih to mogao reći voždu najmlađe generacije nacionalista, a što već nisam rekao voždovima starije i, da kažem, uticajnije generacije. Osim možda ovo: nekada je među nacionalistima (Mihiz, Brana, pa i Pekić i drugi) bilo velike gospode, a takvih među postojećim, nazovimo ih komercijalnim nacionalistima, nema. Moj pokojni tast je, recimo, u svojoj biblioteci imao sabrana dela Miroslava Krleže, a ja zakleti „krležijanac“ nisam pa sam, kad bi mi nešto Krležino zatrebalo, išao kod Brane da zajmim knjigu. Ej more, novokomponovani rodoljubi, bez Krleže nema ozbiljnog srpskog ili hrvatskog nacionalizma. Krleža je, da kažemo, i nadahnuće i kamen nacionalističkog spoticanja.

I tako, Vrhovni sud stisnu petlju i zabrani „Obraz“, što je dobar znak. To je, naime, prva zabrana neke (para)političke organizacije u takozvanoj demokratskoj Srbiji u kojoj se nekako uvrežilo primitivno shvatanje da je demokratija polje apsolutne slobode, što je daleko od istine. Niko, recimo, neće sporiti da je Kanada demokratska zemlja, ali da vidim majčinog sina koji bi u Torontu registrovao organizaciju poput „Obraza“.

E, ljudi moji, saznadoh iz novina da je Alan Ford proslavio četrdeseti rođendan. Niko da me pozove na rođendansko slavlje. Ko zna da li ga je i bilo. Koliko vidim, samo se Danas opsetio Alanovog jubileja. A to, dame i gospodo, u društvenopolitičkom smislu uopšte nije dobro. Da je ovde pameti, kao što je nema, komplet Alana Forda bi morao biti obavezna lektira za četvrti razred gimnazije. A ne bi bilo zgoreg da se proučava i na Filozofskom fakultetu.

Evo, još jedan naš čovek je uspeo u svetu. Vuk, takozvani Jeremić, izabran je za predsedavajućeg Generalne skupštine UN. Pravo da vam kažem, ne znam tačno kakav stvarni uticaj ima predsedavajući, ali mora da tu ima nešto čim se Jeremić okomio na taj položaj.

Meni je to promaklo, ali Bošku Jakšiću nije. Pročitah jutros u Boškovoj kolumni da je odlazeća garnitura iz Glavnog čardaka na Andrićevom vencu formatizovala sve tamošnje kompjutere. Ček more!

Šta ja ovo čitam u novinama? Umesto na Andrićevom vencu, puč u Ateljeu 212. Deo, naime, ateljejskog glumišta zdravo je nezadovoljan upravnikovanjem Kokana Mladenovića, pa je glumište presavilo tabak i poslalo predstavku na neku neimenovanu, ili bar meni nepoznatu adresu, koja bi trebalo da Kokana smeni zbog raznoraznih nepravilnosti i levih skretanja. Dobro, to je glumištevo demokratsko pravo, takoreći krvavo stečeno, ama nešto ne pamtim da je glumište za SFRJotovog vakta ovako žučno smenjivalo upravnike. Drugačije se to onda radilo: dok se drugačije ne naredi, ovo vam je, dramoseri, upravnik. Tačka! I mir Božji.