Svetislav Basara

Nisam mogao odabrati pogrešnije vreme da odem na odmor. Istovremeno (i paradoksalno) bolje nisam mogao nanišaniti. Bar sam pregrmio ono najgore. Taman ja pomislio - ide leto, eto drekavaca, samostvorenih čudotvornih ikona i ostale ferijalne menažerije, kad ono međutim. Na političkoj sceni nastadoše čuda i pokore.

Negde polovinom januara - kroz suze je rekla sestra Andrić - CK SKJ je na zatvorenoj sednici doneo jednoglasnu odluku da Ivo Andrić umre najkasnije do petog februara. Zaključili su (možda i s pravom) da predugo Andrićevo bolovanja negativno utiče na zdravlje maršala Tita, koga je Andrićeva bolest bacila u najdublju depresiju, ne zbog toga što mu je bilo žao Andrića, nego zato što su Andrić i maršal bili vršnjaci - obojica su rođeni 1892 - pa je, u tom smislu, Ivo Andrić davao loš primer.

Iako me smatraju najvećim srpski piscem, rekao je Andrić (a to svakako čine samo zato što nemaju nijednog drugog nobelovca), iako me, dakle, smatraju najboljim srpskim piscem - nikada mi nisu oprostili moje jermensko poreklo, moju katoličku veroispovest, moju diplomatsku karijeru, moju doktorsku diplomu i moju uglađenost. Moja navodna škrtost neuporedivo je poznatija od mog remek-dela, Na Drini ćuprija.

Na kraju je, kada je sve bilo kasno, Gradski komitet SKS presekao stvar i naložio da se Ivo Andrić smesti na Univerzitetsku kliniku, kako bi studenti medicine mogli da proučavaju tok bolesti i agoniju velikog pisca. Zamislite to, ako možete, rekla je sestra Andrić, Ivo Andrić kao sredstvo očigledne nastave, Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade, u ulozi zamorca!

Sestra Andrić je bila opsednuta piscem Andrićem. Izgleda s pravom. Jer sam na osnovu onoga što mi je ispričala, shvatio da se sa Andrićem nije baš najbolje postupalo. Sve ću vam objasniti, rekla je sestra Andrić, samo da skuvam kafu. Brzo je skuvala kafu. Đoković i Jovanović, ti pseudopisci, rekla je sestra Andrić, sipajući kafu u kobaltne rumunske šolje, tako mi je rekao Andrić, bili su naumili da od Andrića iznude pristanak za osnivanju Andrićeve zadužbine i da posle - kada Andrić umre - odštampaju dve-tri jevtine knjižice, a da ostatak novca pronevere i spiskaju na gluposti.

„Nemam vremena da vam sada objašnjavam zamršenu priču o tome kako je moj pradeda Sevag Androsjan silom prilika postao Anton Andrić, tako se zvao za razliku od mog oca koji se zvao Antun; takođe je bespredmetno ulaziti u razloge zbog kojih je Androsjan/Andrić prešao u katoličku veru, dovoljno će biti da vam kažem - Bosna je to, glava je bila u pitanju.

Ivo Andrić je umro 1975, a ja sve do 1979. nisam ni znao da je umro. Mislio sam da je Andrić još uvek živ ili da je odavno mrtav, kako to već ide sa klasicima. Ne možete vi ni zamisliti, govorila je sestra Andrić, kakve su se sve odvratne stvari događale tokom tri poslednja meseca Andrićevog života, kakvim je sve torturama, poniženjima i mukama bio izložen veliki pisac, ne samo tokom bolovanja, nego i dugi niz godina pre toga.

Optuživali su ga da je zaveo i obljubio suprugu hrvatskog pesnika Gustava Krkleca, što je verovatno tačno, ali nikada nije dokazano, niti može biti dokazano, niti je, konačno, bitno. U ono vreme nije se najpouzdanije znalo ko koga zavodi i ko koga obljubljuje.

I uopšte, neprestano je govorio o tim postgazimestanskim danima kao o velikim danima, kao o slavnim danima, kao o istorijskim danima, kao o danima u kojima se Velika Srbija, baš kao i njegova diploma, nalazila nadohvat ruke i koja bi, nema nikakve sumnje, bila vrlo brzo stvorena, kao što bi i Maslać diplomirao magna cum laude, samo da Savezna Republika Nemačka, vekovni neprijatelj Srbije, nije onako kukavički, jadno, u potaji, priznala Hrvatsku i osujetila Maslaćevu diplomiranost i ostvarenje vekovnog srpskog sna, kako je to takođe formulisao onaj notorni idiot, vekovni član SANU.

Užas, rekao je dodatno pokolebani Maslać. Kuplerajski duh Ade Ciganlije, naglasio sam, nepovratno je kontaminirao ostatak grada Beograda koji se pretvorio u periferiju Ade Ciganlije i koji bi (da postoji imalo sluha za semantičke finese) trebalo da se zvanično nazove Belgrade by night. Glavni grad Srbije, Belgrade by night, oaza nezaboravnog provoda u pustinji evropske dosade, tako bi mogao glasiti plaćeni oglas za popravku katastrofalnog srpskog imidža.

Kada ispucaju svu raspoloživu municiju, silaze sa drveća i ustremljuju se na maloletne devojke, koje za naknadu od pedeset evra besomučno obljubljuju u sve dostupne telesne otvore, a često u apsolutnom bezumlju na telima nesrećnica noževima dube potpuno nove otvore za potpuno nova izvitoperena uživanja i potpuno nove seksualne tehnike.

Država Srbija, dragi kolega Maslać, uopšte nije država srpskog naroda i svih njenih građana, kako to piše u lažovskom Ustavu Republike Srbije. Država Srbija je strana, okupaciona sila koja nema nikakve veze sa Srbijom kao geografskim pojmom, sa Srbijom kao takvom.

Već u ovom trenutku Ada Ciganlija sa zvaničnim Beogradom komunicira isključivo preko tajnih diplomatskih kanala, iako se protok robe, ljudi i ideja još uvek odvija slobodno i još uvek nema pasoške i carinske kontrole.

Nakljukan propagandnim đubretom iz Beograda i Frankfurtskih novosti znao je Maslać da kaže: Ništa bez Srbije! Ovi ovde su puni para, zamrzivači su im puni mesa, imaju sve što požele, ali nemaju dušu, ne umeju da se provedu. Ako hoće da se provedu, moraju mečki na rupu, u Beograd.

Za Frankfurtske novosti, njihove kretenizovane čitaoce i za kretenizovano i korumpirano osoblje Konzulata Republike Srbije u Frankfurtu, Maslaćeva smrt bila je puki gubitak osamdeset i pet kg. srpskog mesa, neznatan odliv nacionalne biomase, jedva vredno pomena.