Svetislav Basara

Ugnjavih ovih dana sa Kosovom, cenjeni publikume, ali tema je akutna, da tako kažemo, što bi se dalo nekako i srediti da svesni autizam i namerna glupost naših politikanata nisu hronične. Ne zna se ko prednjači u tradicionalnom autizmu i gluposti, da li „pozicija“, kako to kažu neki ovdašnji politički filozofi, da li opozicija? Mrtva trka. Kvarni rodoljubi koji po beogradskim mutlacima „stoje uz kosovski narod“ neopisivo se raduju svakom ranjeniku sa jarinjskih barikada, prosto prizivaju krvoproliće ne bi li javnost uverili u propast „izdajničke“ i „kvislinške“ politike svojih uspešnijih konkurenata. Samo što ne kažu: „Izaberite nas! Kada mi dođemo na vlast, biće mnogo više mrtvih i ranjenih. Pokazaćemo mi svetu ko smo i šta smo.“ „Pozicija“, opet, ni mukajet.

Lepo sam ja i blagovremeno govorio: preambula će pojesti Ustav, a odsutno Kosovo će uništiti Srbiju. Sa tim, cenjeni publikume, Vatikan, Kominterna, Brisel i Vašington nemaju nikakve veze. Druge stvari su u pitanju. Pa ću – koliko mi skromne moći dopuštaju – pokušati to da objasnim. U jednoj od nedavnih kolumni citirao sam kinesku izreku koja kaže da ispravna sredstva u rukama pogrešnih ljudi daju loše rezultate. Naši, dakle, pogrešni ljudi svojevremeno su se dokopali ispravnog sredstva, to jest, ustava i zato ustav sada ne funkcioniše, a država se polako ali sigurno raspada, povlači se pred šačicom huligana, nestaje na jarinjskim barikadama, u međuetničkim sukobima u Temerinu, u sveopštem beznađu, rezignaciji, lopovluku i još sveopštijoj otimačini.

Ima jedna loša i jedna dobra vest. Loša je da je na kosovskim barikadama došlo do teškog incidenta u kome ima ozbiljno ranjenih. U ovom momentu (utorak po podne) uopšte se ne zna kako će se stvar dalje razvijati. Rđavo iskustvo nas uči da će završiti loše po tamošnji srpski živalj. Kao što je loše završavalo na svim mestima na kojima se „nacionalni interes“ ostvarivao balvanima. Ali eto, u Srbiji još uvek ima dovoljno „mudraca“ uverenih da će jednog dana, makar i u dalekoj budućnosti, prepreke na putevima rešiti sve naše probleme koji se decenijama uporno guraju pod tepih.

Nova sezona „Utiska nedelje“ počela je onako, da kažemo, žestoko, gostovanjem Ace Vučića i Borka Stefanovića, najnovijeg gaulajtera „južne srpske pokrajine“. Vučić ko Vučić, priča svoju standardnu, mada genetski donekle modifikovanu priču, a Borko? Borko kaže da mu na Kosovu prete ubistvom, ali da on uopšte nije ubijen, niti mu je to namera, da se – nadalje – oseća sigurnim i da mu niko ne može zabraniti da se kreće po Kosmetu.

Vuk Drašković opet istrčao pred rudu sasvim racionalnom izjavom da je "Očuvanje integriteta (na Kosovu) laž jer se ne može čuvati ono što se nema. Laž ne bi bila kada bi se reklo povraćaj suvereniteta, ali to bi značilo rat i to bi bio poslednji rat koji bi Srbija vodila".

Ponovo ovih dana, posle ko zna koliko godina, čitam K. G. Junga, konkretno - Alhemijske studije. Ovo „alhemija“ u naslovu može lako da zavara nekog naivčinu. Nema tu recepata kako da se od kalaja dobije zlato niti kako da se proizvede kamen mudrosti. Ali ima mnogo dubokih uvida u misterije individualne i kolektivne psihe kojih se vredi podsetiti. Mnogo toga se može primeniti i na naš slučaj.

Da li sam dobro razumeo? Policijski sindikat i Dveri održali zajedničku konferenciju za štampu i pozvali organizatore Parade ponosa da od parade odustanu, jer je to „društveno neodgovorno“, a i politička situacija na Kosovu, u Srbiji i svetu nije baš najstabilnija. Baš dobro. Treba samo poslušati policajni sindikat i Dveri i eto nama društvene odgovornosti i stabilizacije političkih prilika.

Evo, cenjeni publikume, tankoćutna srpska javnost potresla se zbog neodmerenih pisanija izvesne novosadske profesorke Jelene na Fejsbuku. V čjom djela? Profesorica se na svom profilu obrušila na pedere ali – pazite sad – ne i na lezbejke. Potom je pisala nešto u smislu da „manjine ne mogu imati ista prava kao i Srbi“. Što je bilo dovoljno da lokalni pravednici, predvođeni „devedesetdvojkom“ nadignu neopisivu graju.

Čudesne stvari koje se često ponavljaju ubrzo postaju trivijalne. Tako je nekako napisao jedan latinoamerički pisac, da me ubijete ne mogu da se setim koji, naći će se većneki komentator - erudita da nas podseti. Pisac je mislio na književnost, ja - budući Srbin - mislim na politiku i na kosovske barikade, koje takođe podležu trivijalizaciji.

Auh, cenjeni publikume, situacija se usložnjava. Prekjuče je gromoglasno odjeknula vest da je ubistvo Zorana Đinđića naručio Nebojša Čović, a da je za pripremu atentata znala i jedna grupa građana koju ja s pravom zovem usual suspects.Ne znam šta da kažem. Čović mi ne liči na čoveka koji bi se upustio u takozvani zločinački poduhvat. Ne vidim, štaviše, ni Čovićev motiv, ali sve se ovde stravično iskomplikovalo, previše je već stvari odgurnutih pod tepih, kosturi već preglasno udaraju o vrata srpskih ormara, tako da mogu garantovati samo za sebe, i to zahvaljujući činjenici da sam pre, za vreme i posle mučkog ubistva Zorana Đinđića bio daleko odavde. Što je, uzgred rečeno – to „daleko odavde“ – i najpametnije mesto na kome čovek može da bude. Ovde su, naime, svi pod sumnjom. I to s pravom.

Evo, cenjeni publikume, imam ideju i besplatno je dajem našem političkim establišmentu. Ideju su mi dali H.E. Konuzin i zvanična Moskva koja je podržala (možda i instruirala) svog bašelčiju.

Elem, Kiš izaziva polemike i dvadeset i više godina posle prerane smrti. Đavo mi nije dao mira, pa sam se i u jednoj od ovih kolumni uključio u to zamešateljstvo, što, konačno, uopšte nije loše. Dođe mu to kao mali „odušak“ od rutinskog komentarisanja političkih brljotina. Kad smo već kod Kiša, setih se majke svih ovdašnjih polemika, one nastale oko „Grobnice za Borisa Davidoviča“. Mlađi cenjeni publikum ne može ni da zamisli onovremeni golemi SFRJot koji je mesecima brujao i sa povišenom pažnjom pratio građanski rat između Bulatovića, Jeremića i inih sa jedne i Danila Kiša sa druge strane. Držalo se tada do kulture. Sada je takvo vreme da eventualni sukob književnika, makar vođen heklerima i bojevom municijom, ne bi dobio više od stupca u crnoj hronici. Kraj književnosti, pa to ti je.

Njegova ekselencija Konuzin je baš eskalirao. Beše ovih dana u Beogradu neki skup, nešto o bezbednosti, šta li, no big deal u svakom slučaju. Bivao sam i ja za mojih konzulskih vremena na takvim skupovima. Da parafraziram Šekspira - mnogo ničega oko buke. Prazne priče, cenjeni publikume, pride dosadne, a pušenje zabranjeno. Pa vi sad trk u diplomatiju.

Bi-bip, obavesti me danas mobilni da sam dobio poruku. Neko me se setio, obradovah se, otvorih poruku, kad tamo - setila me se Super gym/spörtska - tim slovima - hrana. Ispod recepis: 100 g kokosov orah, mleveni orah, kikiriki suvi (pečen) badem, mekinje i pročaja.

Vidim da su Đilasu (Milovanu, ne Draganu, ovaj drugi će još da popričeka) otkrili spomen-ploču u legendarnoj Palmotićevo broj 8, takoreći na dedovini. Neka su vala! Poznato je da podržavam podizanje spomenika svima i svakome. Ali, isključivo o trošku pojedinaca ili grupa građana. Ja, recimo, iz ličnih razloga, ne bih bio rad da se makar 0,000000001 dinar izdvoji iz mog harača za spomenik Đilasu. Ali ako ima dovoljno poštovalaca lika i dela - zašto da ne?