Svetislav Basara

Bliže se izbori, cenjeni publikume, vreme je za uključivanje političkih mikrotalasnih peći u kojima se podgrevaju tradicionalni predizborni bućkuriši. Da vam pravo kažem, meni je nekako dosadila ova takozvana demokratija. Ja sam, inače, veoma sklon da po nebrojeno puta slušam neku pesmu koja mi se sviđa ili da u više navrata gledam omiljeni mi film. Ali postoji i tu neka granica. Pre ili kasnije dođe do zasićenja. Ne mere više, pa to ti je.

Da je počem Kolumbo otkrio Ameriku pre nekih deset godina, to bi na prvom mestu bilo veliko zakašnjenje, mada to možda i ne bi bila tako loša stvar, ali bi don Kristifor imao muke sa autorskim pravima na epohalno otkriće.

Malo je bilo onih koji na jučerašnji dan, 11. 9. 01. nisu pomislili da svet više nikada neće biti isti. Oni promućurniji slutili su ne samo da neće biti isti nego da će biti mnogo gori. Ta slutnja se, nažalost, obistinila. Posle terorističkog napada na STC i Pentagon, stvari su se dramatično ubrzale, a olako obećana brzina obračuna sa teroristima se odužila.

E, cenjeni publikume, država nam se definitivno pretvorila u megakomšiluk, u gigantsko prigradsko naselje. A kakva država takva i takozvana baza i još takozvanija nadgradnja. Dočim su mediji deset puta gori od svega nabrojanog. Sada smo sasvim blizu opasnosti da i Srbija, ovakva-nikakva-kakva je, propadne zbog Nate Bekvalac i njenih ljubavnih jada.

Vidim - iako ne čitam procurotine - da je poslednjih dana opet aktuelan Vikiliks. I da budem iskren, milo mi je što se niko preterano ne uzbuđuje zbog beskarakternosti, licemerja i dvoličnosti naše takozvane političke elite.

Nisu Stonsi promenili ime. Teorija je u pitanju. Teško je odoleti čarima teorije. A naša državica je, Bogu hvala, dušu dala za teoretičare. I svi su dobrodošli i opšteprihvaćeni. Evo, čitam da je izvesni docent sa Pravnog fakulteta pustio u teorijski opticaj najnovije dostignuće „srpske misli“ - kotrljajuće priznanje. Nekako mi ono „kotrljajuće“ više ide uz ležaj, ali živimo u postmoderno doba. U teoriji je sve dozvoljeno.

Pravo kaže narod: Treba imati petlju, jer bez petlje se mnoge stvari ne mogu uraditi. Na primer, ne može se ući u Novi Sad sa lažnog autoputa koji naši politikanti svaki čas otvaraju, a za čiju se upotrebu plaća puna cena.

Elem, ako slučajno niste znali, u Beogradu je u toku Samit takozvanih nesvrstanih zemalja, ali u gradu nekako nema samitske atmosfere, to jest: zastavica, kolona automobila, razdraganih pionirki i pionira. Kako će to izgledati na televizijama, ne znam, jer ovih dana imam preča posla, pa ne uključujem TV. Ali nostalgija, nostalgija je čudo, dame i gospodo.

Posvuda je dobro poznato da fanatizam i opsesivnost prikrivaju nečistu savest i slabost uverenja, ali su samo u Srbiji i u nekim bliskoistočnim zemljama fanatizam i opsesivnost na visokoj društvenoj ceni. Naročito u politici.

Prekjuče pomenuh ča-Janka Veselinovića i ustvrdih kako se u srpskim mehanama malo toga promenilo od njegovog vakta, sad je došlo vreme da pomenem i ča-Milovana Glišića jer se, tamo negde kod Bora, pojavio jedan sasvim glišićevski duh devojke koji plaši okasnele vozače. Kao marksista i kao čovek koji zna da su duhovi devojaka opijum za narod, promptno se oglasio policajni popečitelj, bajagi budući premijer, Dačić koji je uspaničene članove Auto-moto saveza utešio izjavom da tu nema ničeg natprirodnog i da to neki nestaško obučeno u venčanicu, sa sve bidermajerom, zbija neslane šale. Nestaško će, očekuje se, vrlo brzo biti priveden matičaru, pardon - istražnom sudiji. To jest čim ga savata narodna milicija.

Onoliko me je obradovala vest da je Opštinski odbor SPS u carskom gradu Prokuplju pokrenuo inicijativu za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću. Socijalisti i njihovi simpatizeri nameravaju da se, kako kažu, na „taj način oduže Miloševiću“. Lepa pažnja, nema šta. A lepo je i što prokupački pesnici znaju svoj dug.

Boravim ovih dana u zavičaju, vrućine su nekako podnošljivije pored Drine, a i narod duhovit i nedepresivan. Milina božija. Dođem tako pre neko veče u kafanu „Kod Pece“ , sednem za sto, naručim piće i kao ča-Janko Veselinović osluškujem o čemu govori takozvani običan narod. Uglavnom se, cenjeni publikume, priča o politici.

Vuk Drašković je kao vino: što je stariji, to je bolji. Nažalost, njegova poboljšanja i napredak njegovih političkih pogled obrnuto su proporcionalna njegovom političkom uticaju. Sada, kada misli i govori razumnije od svih srpskih političara nije u stanju ništa da uradi. Sem ako se ne dogodi neko izborno čudo neviđeno.

Ne bojte se, cenjeni publikume, neću tupiti o legendarnoj Bošovoj, ne pumpi nego slici, mada se ni na palubi Hijeronimusovog ludačkog plovila nije budalesalo koliko se budalesa na komandnom mostu Srbije, to jest u takozvanoj vladi. Elem, vlada i vladini vizionari su - ukoliko novine ne lažu - na brzinu skunatorili nekakav „predlog zakona o pomorskoj plovidbi“, a ubrzano rade na osnivanju „agencije za istraživanje pomorskih nesreća“.

Eh, šta su ti balkanske ljubavi i mržnje! Prebrzo je nekako pukla tikva između našeg i hrvatskog gospodara. Kad ono, more, beše kad su se Boris i Ivo šetali po rivi i bez kravata opušteno blagoglagoljili o budućoj saradnji i pomirenju dvaju naroda.