Svetislav Basara

Poseta kancelarke Merkel i tvrda priča koju je Nemica ispričala izazvala je razumljivu histeriju među takozvanom patriotskom inteligencijom, ali ni (takođe takozvani) projevropski blok nije prošao bez ozleda.

Vaistinu je Najveći sin naših naroda i narodnosti imao veliku sreću da svetom premetne u krevetu. Malo je ko od njegovi saboraca i pajtaša iz takozvanog Pokreta nesvrstanih imao tu privilegiju. Većina ih je završila u atentatima, neki pred streljačkim strojevima, drugi na vešalima. Izgleda da će se od čitave te ekipe samo Fidel Kastro pridružiti drugu Titu. Pod uslovom da uopšte namerava da umre.

I tako, frau Merkel dođe i ode, a mi ostadosmo u limbu nedefinisanosti u kome se već decenijama krčkamo. Državni vrh je izgleda dobro znao kakve poruke (i ponude) nosi kancelarka, pa je izostalo ibrećenje, zapomaganje i kukumavčenje ili je bar diskretno prebačeno na portparole vladinih nevladinih organizacija.

Vidim da se razbuktala polemika na temu da li je Kiš muška šovinistička svinja ili nije. Feministkinje mu pronašle neke literarne grehe iz mladosti, pa to udarile na sva zvona. Odmah su se oglasili i „kišobrani“ (tako ja zovem Kišove advokate) koji su decidirano odbacili svaku mogućnost Kišove mizoginije. Ja, pravo da vam kažem, ne znam šta da mislim. Čitanje bilo čije literature kroz (para)ideološke naočari čini mi se sumanutim. Mislio sam da je tome posle sloma komunizma odzvonilo. A već je i pozni realni komunizam bio digao ruke od preterivanja u čistunstvu. Kad ono - međutim. Nije. Glede ženomrzačke polemike, ne sećam se da je neko pomenuo pravo pisca da piše o svemu šta mu padne na pamet, onako kako hoće i da od toga niko ne može biti izuzet. Palo mi je to na pamet ovih dana dok sam sa velim zadovoljstvom čitao Bernhardove „Stare majstore“.

Kuda to ide ovaj svet. Pre neko veče na Beer festu dvojica „neidentifikovanih počinilaca“ - narodna milicija tvrdi da će ih jako teško nahvatati - izbola nožem i umlatila bokserom osmoro mladića, a možda i devojaka. Novinari ne poštuju rodnu ravnopravnost. Napišu - osmoro izbodeno“ i Bog te veselio. Da je počem tih osmoro izbodeno na Siget festu, vest bi bila neuporedivo senzacionalnija. „Izbodeno osmoro Srba“. „Pokolj u Sigetu“. I pročaja. Ej, more, ljudi, mnogo je to žrtava i za rat nižeg intenziteta, kamoli za jednu pijanku i svirku.

Ide jesen, pravo vreme za raspirivanje histerije. U Pressu od prošle subote osvanuo je dramatičan naslov - „Dva miliona Srba trpi teror u regionu“. Nadnaslov još dramatičniji: „Katastrofalna situacija našeg naroda u okruženju“. Ostavimo načas po strani činjenicu da je i situacija našeg naroda u matičnoj državi takođe katastrofalna, pa da vidimo na osnovu kojih su to informacija vredni novinari plasirali ovu alarmantnu vest. Ako im je verovati, uradili su to na osnovu istraživanja izvesnog „Naprednog kluba“ na čijem čelu se nalazi onaj daroviti historik Čedomir Antić, bivši otporaš (lepo sam ja govorio pajtašima iz DOS-a: otpor je stvar za električare) i budući Dobrica Ćosić.

Opet srpsko-crnogorska frka. Sad se zakuvalo oko književnika. „Patriotske“ novinčine su se konsternirale lošom vešću koja je stigla iz bivšeg „drugog oka u glavi“. Vest je, vaistinu, dostojna apartne publikacije nazvane Treće oko.

Pa je l’ vidite vi, cenjeni publikume, da se ovde sve ponavlja. Nemojte više oko toga praviti pitanje. Evo nama opet furtutme oko parade ponosa. Najglasniji je, kao i obično, D. Marković Palma, srpski domaćin iz Jagodine.

Možda je u Francuskoj, u kojoj je Sartr živeo, put u pakao popločan dobrim namerama; ovde je put ka tom vrelom mestu popločan ambicioznim naivčinama. Mislim prvenstveno na naše državotvorce i državnike, a potom i na njihovu analitičku poslugu. Uz jednu napomenu: naivčina nipošto ne znači dobričina, iako se ovde ta dva pojma često mešaju.

Ah, ala su se obradovali evroskeptici i bajagi patrioti ovdašnji nad pretećom krizom i londonskom kalakurnicom. Još samo da Amerika propadne i eto ti nama zemlje Dembelije. Đokica Vukadinović na sva usta hvali Đilasa, Dačića i još neke vlastodršce koji su, šatro, pripretili Evropskoj uniji izjavljujući da „ona nije smisao naših života“.

E pa, da ne bi bilo monotonije i ponavljanja, ovoga puta osipam paljbu na poresku politiku. Bio sam juče kod mog druga Purte, čoveka od svakog reda i poretka - kućno knjigovodstvo mu je urednije od Arhiva Srbije - i šta saznam. Dobio dva računa za godišnji porez. Prvi - u iznosu 2.582,37 dinara - za stan od 47 kvadrata, a drugi - celih 2.700,00 dinara za neki pištoljčić, šaku jada, koji je Puki pazario u smutnim vremenima da se nađe, zlu ne trebalo. Kažem vam, dame i gospodo, pištoljčić je smešan, onaj kalibar 7,35, tako nešto; zauzima jako malo prostora, a opet - državna uprava smatra da joj livor duguje više nego onoliki stan.

Parola „jedan za sve, svi za jednoga“ je, izgleda, opet in. Pod uslovom da je ikada i bila out. Stepen, naime, poistovećivanja pojedinca i naroda polako prelazi u grotesku koja lako može da završi i u još crnjem žanru. Uvek to tako biva kada se neke stvari pomešaju..

Vidim, žale se pojedini komentatori na jednoličnost ove kolumne, na „večito ponavljanje“, na nedostatak „ideja“ (ljubi ih Ćosić) i na svašta tako nešto. Neću da kažem da obavezno nisu u pravu, sve to i mene ponekad muči, ama svi bi trebalo da znaju bar toliko da živimo u društvu večnog ponavljanja, a sa Panovićem sam se dogovorio da komentarišem politička, društvena i kulturna zbivanja, a ne da držim letnju filozofsku školu ili da se - ne daj bože - bavim idejnim radom.

Eh, pusta globalizacija. Čujem iz (ne)pouzdanih izvora da su se londonski neredi preneli u Inđiju i da je pretprošle noći bilo razbijanja nekih izloga. Teško je odoleti revolucionarnom zovu pobune, naročito ako se na taj način može besplatno doći do patika, mobilnog i kompjutera. Ali kada čujem visokoumna objašnjenja dežurnih palamudžija da u pozadini svega toga stoji „socijalno nezadovoljstvo“, dođe mi da sledim Gebelsov primer i da se mašim za pištolj.

Seća li se još ko onog Nemca koji se u krhkoj „Cesni“ probio kroz sofistikovani sistem sovjetske vazdušne odbrane i trijumfalno sleteo na Crveni Trg? Davno je to bilo. I veoma poučno. Trezveniji militarni analitičari su ukazivali da ne postoji stvar poput apsolutne sigurnosti i da neprijatelj obično dođe odonud odakle ga najmanje očekuješ.