Svetislav Basara

S pravom izvrgavajući ruglu moje nepoznavanje francuske fonetike i ortografije...

Juče napisah da je Šešelj ključna ličnost ovog mini-serijala, danas objašnjavam zbog čega tako mislim...

Kad Srbija nije u svom optimalnom, najprirodnijem stanju - ratnom - onda je u stanju permanentne predizbornosti, tako je to bio odvajkada, tako je sada, tako će - ako se ne dogodi biblijsko čudo - ostati za sva vremena.

Šta je istina, što reko Pilat?

Odavno (prei)spoljni Dačić nije gostovao u Famoznom, u low profile-u je neke jade ili je možda na nekoj od egzotičnih turističkih destinacija koje nisu na Visokoj Crnoj Listi.

Pročitah prekjuče negde u bespuću www-a da je "predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenad Čanak ocenio da bi bio čin veleizdaje predlog predsednika opštine Čajetina Milana Stamatovića da se Kosovo ustupi Rusiji".

Kad god se prikuči Sabor trubača u Guči (a sad se baš prikučio, možda je i počeo), opsetim se neumrle srpske misli velikih ljudi - "ko ne razume Guču, ne razume Srbiju" - koju je na otvaranju jedne od gučanskih kalakurnica izgovorio Referendumski Lopov.

Naša će današnja kolumna biće posvećena elaboraciji pitanja od 10 (a ne vredi ni toliko) sendviča - zašto moja malenkost ni Vulinu ni Guzijanu ne veruje na reč da "neće dozvoliti da Srbi ponovo budu ubijani".

"Dani beslovesnosti na prostorima bivše Jugoslavije" - tako bismo mirne duše mogli nazvati ovaj mini-serijal, koji nije imao serijalne ambicije, ali se stvar otrgnula kontroli.

Poče kao traktat, pretvori se u diptih, ako se drugačije ne naredi, završiće kao triptih. I to zbog velikog interesovanja za goruću temu beslovesnosti.

Zbog (predvidivo) ogromnog interesovanja na koje je naša subotnja kolumna naišla u cenjenoj podfamoznosti, Traktat o beslovesnosti dobija nastavak, pa ćemo celinu nazvati - Diptih o beslovesnosti.

Beslovesnost je pogrešno zamišljati (a najčešće se tako zamišlja) kao stanje maloumnosti ili retardiranosti. Beslovesnost - pogotovo ona koja drži do sebe - veoma je daleko od toga, toliko daleko da se često izgleda kao ultraslovesnost i visokoumnost.

Poslovično su već tragismehotresni pokušaji tobožnjih opozicionara da pronađu lak (i jeftin) način da se domognu vlast, a da to nipošto ne bude onaj jedini koji posustali bog parlamentarne demokratije zapoveda, što će reći - da se organizuju u dve-tri jasno profilisane stranke, da ih popune članstvom, da formulišu ostvarive ciljeve i da potom, džumle sa članstvom i simpatizerstvom, na tome udarnički rade - "do pobjede", što reko LJuba Simović.

Sećate li zlatnog doba (sada nam već tako izgleda) vladavine JexS-a Tadića, koleškog asesora krleta22 i Jeremić Guzijana, šefa "diplomatije na hemoroidima", persona, dakle, dramatis koje svojski nisu znale kud udaraju, pa su žestoko udarile na sve strane u sublesatoj nadi da će negde potreviti.

Gvozdeno je pravilo da društva koje ne znaju kud udaraju - a naše je tradicionalno jedno od takvih - egzistencijalni minimum stabilnosti i funkcionalnosti postižu pseudoreligioznim okupljanjem oko neke mana ličnosti (srpski - vožda), koja udarnički zna da ne zna kud udara. (Obavestite se na Vikipediji šta je to "mana ličnost").