Svetislav Basara

Izgleda da politički život - ako se to životom još može nazvati - i nije zamro onoliko koliko se meni čini na pristojnoj distanci od uzavrele prestone megakasabe.

Neki bi cinik rekao da srpska niskogradnja - u kojoj ima i poprilično niskih strasti - iz dana u dan sve više napreduje i udarnički ruši sve pred sobom. Evo, recimo, samo što je u prisustvu istoimenog kneza, svečano pušten u rad autoput Miloš Veliki, završeni su i višegodišnji radovi na "rekonstrukciji" beogradskog Trga Republike.

Sumnja u nesnimljenu seriju o Đinđiću postade mi još veća od nade kad se obavestih da jedan od autora, Tagić, "navodi da im je cilj da ispričaju priču inspirisanu istinitim događajem u kojoj su glavni junaci fiktivni likovi koji istražuju ubistvo i na čije živote je atentat na premijera indirektno uticao".

Danas ću otići korak dalje od poslovičnog penzionisanog zastavnika iz bloka 21, pa ću (konstruktivno) kritikovati TV seriju koju ne samo da nisam gledao, nego koja još nije ni snimljena.

Bilo je više nego predvidivo da će se afera Zvezdin tenk žestoko usložnjiti!

Odavno nismo pričali viceve "s bradom". Jutros se, recimo, setih jednog o Muji i Hasi. Evo šta kaže.

I danas smo "na marginama" auto puta. U ovdašnjoj vekovnoj konfuziji i sveopštem mešanju baba i žaba, nije ništa čudo što se u Srbiji i estetika brka sa etikom.

Budući da bejah na odmoru, nisam bio u radnoj obavezi da gledam TV prenos otvaranja auto-puta "Miloš Veliki" sa sve pratećim priredbama i trandibalovima - što mi je bilo osobito drago - ali sam "na neviđeno" ovako kontao: otvaranje bude i prođe, auto-put ostaje, a auto-putu se u zube ne gleda.

Ali je - zaslepljen žudnjom za svetskom slavom - propustio da uoči da u smrtonosnosti porodiljske groznice nema ništa loše, da porodiljska groznica spada u grupu preventivnih, regulatornih bolesti koje je Montaigne klasifikovao kao bolesti i rane, lekovite i zdravlju korisne.

Kangilem je tu apsolutno u pravu , reče Stojković - nakon kraćeg premišljanja da li da mi kaže da to što govori napišem u fusnoti - ispravno je uočio uticaj fonetike na entnogenezu, ali u pravu su i Arapski imigranti koji opanjkavaju Petu Republiku jer je na današnjem stupnju involucije razlika između Jevreja i Francuza istovetna razlici između normalnog i patološkog i mnogo manja nego razlika između Hutua i Tutsija.

Recite mi, molim vas, reče potom Kangilem, kako bih na vašem jeziku, nadaleko poznatom po bogatstvu psovki, na pasja kola ispsovao protolevičare, glavne kliconoše najsmrtonosnijih bolesti prerušenih u zdravlje, a ja mu rekoh da je najbolje da protolevičare po kratkom postupku otera u tri lepe pizde materine...

Rekao mi je nadalje Kangilem - koji je, dometnu Stojković, protivno svojim namerama i učenjima, najverovatnije po kazni, umro 1995, u dubokoj starosti, u devedeset prvoj godini - rekao mi je, rekoh, da je odmah posle rečenice "ne ti ne umireš zato što si bolestan, nego zato što si živ" naišao na rečenicu "boljke udaraju na udove preko kojih si najviše grešio" i da mu je tek tada počelo pucati pred očima.

Zadatak obnovljene medicine - pod uslovom da ikada bude obnovljena, opet se ogradi Kangilem, zakleti empiričar - mora biti skraćivanje, ne produžavanje ljudskih života.

Nikada više Kangilema nisam pogledao sumnjičavo, reče potom Stojković, jer mi je već sledećeg jutra, nakon prelistavanja međunarodne štampe - po dijagonali - kao svetlica puklo pred očima da je Kangilem apsolutno u pravu i da izuzimajući zaglavlja, grafički dizajn i vrstu pisma, između ultralevičarskih novina Le Figaro, Pravda, Suddeutsche Zeitung, Renmin Ribao, Times i Komunist zaista nema nikakve razlike, da se, štaviše, u Le Figarou mogao naći članak boljševičkiji od članaka u Pravdi, a u da u londonskom Times-u nisu bili retkost članci staljinističkiji od članaka u beogradskom Komunistu, bastionu marksizma, lenjinizma i kretenizma.

Povremeno sam se s Kangilemom viđao na ručkovima u kafani La Coupole, u pogledu enterijera vrlo sličnoj beogradskoj menzi Banovina, samo manje smrdljivoj i malo prostranijoj, u kojoj su, po rasporedu...