Svetislav Basara

Gornji naslov baš gordo zvuči, jel da? maltene kao "Gordost i predrasuda". Ko bi rekao da mi je naslovna ideja sinula nakon čitanja kolumne našeg starog znanca, krleta22, u kojoj se pominje i moja malenkost, za koju je to velika čast, ali i obaveza.

Danas privodimo kraju mini-serijal koji bi se - s dobrim razlogom, kako ćemo videti - mogao nazvati "Jugoslavija za ponavljače", a šta ćemo raditi sutra, to ćemo videti. Prelazimo, dakle, na stvar.

U svakodnevnim razgovorima često koristim izraz "raspad Jugoslavije", ali kad ostanem nasamo - a naročito kad stavim prst na čelo - dokonam da je to obična budalaština jer se apstrakcije ne mogu raspadati.

Srbija, Obećana zemlja mahnitog "obeležavanja" svega i svačega, pompezno je "obeležila" veličanstvenu pobedu u Velikom ratu, dočim je rezultat ( a valjda i ratni cilj) te pobede, stogodišnjicu stvaranja Jugoslavije, zvanični Beograd mudro prećutao, a poslove "obeležavanja" prepustio serbskom novindžiluku, vazda ko zapeta puška spremnom za taj posao.

Možda se poneko od vas ponekad zapita kako je došlo do toga da Srbija, čija je prva novinarska liga ubedljivo najbolja u regionu - a mogla bi se nositi i sa mnogo kompetentnijim novindžilucima - ima ubedljivo najgore novine na svetu.

Nastavljamo istraživanje suptilnih (do moga) tehnika najunosnijeg srpskog starog zanata, uvaljivanja muda umesto bubrega.

N. N. komentator - umal ne napisah počinilac - koji onomad napisa "nije važno kako izgleda, važno je šta predstavlja" tipičan je izdanak kulture gromopucatelnog, pompeznog, a beslovesnog lupetanja.

Vidim da je arhitekta Dragoljub Bakić stao na branik tašmajdanskog spomenika patrijarhu Pavlu i da smatra da ta urađevina uopšte nije toliko loša koliko se o njoj govori, a da samo ima peh što je postavljena na pogrešnom mestu - na tramvajskoj stanici.

Komedijant kalendar udesio je tako da Dan borbe protiv nasilja nad ženama padne u svetu neđelju, a da "vremenski uslovi" budu pravi mrtvojesenji, sa sve niskom oblačnošću, periodičnim padavinama i ostalim meteorološkim salaukovinama.

Što reko blaženopočivši doajen užičkog kelneraja, Rade Klej - šta smo, manguparijo, imali tokom vikenda.

I to mrtva, da mrtvija ne može biti! Precrtajte ovo što sam napisao. biće još mrtvijih jeseni.

Ne prođe ni dvadeset četiri sata otkako je spoljni Dačić Prištini trijumfalno uvalio kurtz i pobrao ovacije SNS-a i SNiS-a, kad iz Prištine preporučeno stiže podebeo kontrakurtz, što bi bila blaga vest da je završio u Ivičinim "donjim leđima" - tako popečiteljev koaliziongenosse, Aleksandar II Vulin, zove dupe - ali nažalost nije, nego je po običaju završio u sabornim "donjim leđima" svih nas.

Sebastijanov, naravno, ne Crven Banov, honi soit qui mal y pense. Nemojte me optuživati za lascivnost. Upravo je gornjom rečju naš vickasti spoljni popečitelj, Dačić, SNiSu trijumfalno obznanio da je Kosovo propalo na glasanju za prijem u Interpol, a rečenica u kompletnoj, verziji glasi otprilike ovako: "preko koga su hteli, tako su i prošli".

Još uvek smo na marginama Brnabićkinog intervjua DW-u, ali najpre sledi uvod.

Ustanovismo onomad (ali ne elaborirasmo do kraja) da srpski narod i senat ima mnogo sličnosti sa onom Braninom babom koju je zbog neobaziranja na protivrakijske signale koje joj je slao organizam đavo na kraju odveo u koprive.