Kolumne

Mazohisti su dugo iščekivali televizijsku seriju u kojoj nećemo saznati ništa novo, već ćemo iznova proživeti svoj najgori politički košmar u dvadeset prvom veku, ubistvo premijera Srbije dr Zorana Đinđića, opevano u stilu RTS.

Dan žalosti u Srbiji zbog pogibije četrnaestoro ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu bio je u subotu, dok su u Vojvodini bila tri dana žalosti. Da sve bude po propisu, postarali su se vlasnici ugostiteljskih objekata širom Srbije, koji su masovno u subotu uveče svoja vrata za posetioce otvorili tek iza jedanaest uveče.

Rečenica iz naslova lepo se primila na mojim društvenim mrežama. Ona nije bila rezultat dubokog promišljanja, već mi se nametnula kao cilj kome treba da stremimo posle pogibije četrnaestoro građana, na železničkoj stanici, u Novom Sadu.

Bilo bi dobro da sam juče ujutru, kada sam ovo pisao, imao već napisan, a neobjavljen tekst, o značaju novosadske železničke stanice, ne samo za moj odnos sa Novim Sadom, već i za moj život.