Aleksej Kišjuhas

Preminuo je Kristofer Hičens. Za autore teške kategorije kakav je bio, nekrološke reči poput „briljantan kolumnista, esejista i polemičar“ zvuče isprazno i impotentno. Jer, Hičens je bio ne prst, već čitava pesnica u oku svemu nerazumnom, nepravednom i zlom. Besan, duhovit, kontroverzan, grub, lucidan, arogantan, nekonvencionalan i beskompromisan, kakvim ga je evolucija prirodnom selekcijom dala, svojim pušačkim prstima po tastaturi strastveno je napadao svako sujeverje i glupost, braneći načela razuma i istine, te kritičkog mišljenja i slobodnog ponašanja.

Dobitnici ovogodišnje Nobelove nagrade za fiziku, Sol Perlmuter, Brajan Šmit i Adam Ris, promenili su čovekovo razumevanje svemira. Ili, barem, razumevanje svemira kod onih bistrijih i/ili obaveštenijih ljudi među nama. Sve se dogodilo 1998. godine, kao kulminacija istraživanja čiji su rezultati iznenadili i laureate. Posmatrajući supernove, odnosno spektakularne eksplozije džinovskih zvezda, oni su dokazali da se širenje svemira - ubrzava. Svetlost supernova bila je slabija od očekivane i, nije bilo sumnje, materija se udaljava i rastače u čorbu osnovnih elemenata. Uzgred, ovo otkriće je u fiziku vratilo određene Ajnštajnove ideje (tzv. kosmološku konstantu) koje je čak i on nazvao svojim promašajem. Ali, krenimo redom.

Utilitarizam je filozofija na lošem glasu. Za Džeremija Bentama, osnivača modernog utilitarizma, moralna vrednost neke akcije može se oceniti samo u vezi s njenim ishodima ili koristima. Zadovoljstvo ili sreća je ono što je dobro, a bol ono što je zlo.

Stereotipno vredni Japanci slave čak 15 državnih praznika godišnje. Uz Novu godinu, Dan ustavnosti, Dan osnivanja nacije i carev rođendan, ostatak svetkovanja je prilično neuobičajen prema ovdašnjim standardima.

Šta je zajedničko za Emila Zolu, Džona Mejnarda Kejnsa, Teodora Ruzvelta i Tomislava Nikolića? Ova četvorica, zajedno sa Džordžom Bernardom Šoom i Lajnusom Polingom, bili su skloni određenim eugeničkim idejama i/ili praksama.

Prodavačica namerno vraća manje kusura. Kablovski operateri nas tiho potkradaju. Devojka nas laže da joj je to samo drug. A muž da je zbog posla ostao do kasno u firmi. Radijatori su hladni jer šefovi toplane gas sprovode u svoje hacijende, a komarce ionako niko nikad ne prska. Prosjaci i/ili „Cigani“ zapravo zarađuju više od nas, samo uspešno foliraju.

Velikan socijalne psihologije, Solomon Aš, na vrhuncu Makartijeve ere u Sjedinjenim Državama istraživao je društvene pritiske i konformizam sveta običnog. Eksperiment je bio jednostavan koliko i ingeniozan. U učionicu je stavio pet do sedam ljudi, i rekao im da samo testira njihov vid. Prvo im je pokazao jednu karticu na kojoj je bila linija određene dužine.

Na Noć veštica ove godine, kažu, broj pripadnika naroda i narodnosti planete dokotrljao se do cifre od sedam milijardi. Ujedinjene nacije su izbacile nove kampanje koje ničemu ne služe, novinari imaju čime da popune zabavne strane, a katastrofisti zadovoljno trljaju ruke. Izvesna beba sa Filipina proglašena je sedmomilijarditom stanovnicom Zemlje, uprkos potpunoj besmislenosti takvog proglašenja. Naime, doslovno je nemoguće utvrditi čiji tačno plač je probio ovu granicu.

Karl Marks je u društvenim naukama nešto poput zlikovaca po franšizama horor filmova. Koliko god ga ubijali i proglašavali njegovu smrt, klasični horor-junak nađe načina da se vrati u novom nastavku „Petka trinaestog”, „Strave u ulici brestova” i slično. Isto je i sa Marksom u teorijskom smislu. Naime, gomila njegovih teorijskih predviđanja se nisu ispunila. Recimo, proleterska komunistička revolu

Norveški filozof i društveni naučnik Jon Elster poslužio se basnom takozvanog Ezopa da bi ukazao na iracionalnost ljudskog svakodnevnog ponašanja. Takozvanog, jer je Ezopova istoričnost pod znakom pitanja, baš kao i istoričnost Homera, Isusa i sličnih spornih likova. Međutim, basna je dobro poznata i govori o lisici i grožđu koje je za lisicu neuhvatljivo. Dotična junakinja tada odmahuje šapom i gunđa da je grožđe ionako kiselo. „Kiselo grožđe“ je i naslov Elsterove studije, nekim neverovatnim slučajem prevedene i na ovdašnji jezik.

Aleksej Kišjuhas je mlad, visok, plav i nadasve obdaren pojedinac. Diplomirao je sociologiju i bavi se istom u akademskom okruženju. Poseduje stan u Novom Sadu i nešto obradivih površina po Vojvodini. Kuhinja sa trpezarijom mu broji dvadeset kvadratnih metara. Maternji jezik mu je rusinski, a veroispovest nikakva. Veliki je prijatelj srpskog naroda. Ume sam da se obuče, ali ne i po poslednjoj modi. Nepušač je i ne bavi se sportom. Vozi Mercedes, a na posao ide peške. Nosi naočare i onu modernu bradicu. Mrzi širenje pozitivne energije i ne zna šta je to uopšte. Opterećen je kreditom. Zna s računarom. Kontroverzna je i neduhovita ličnost. Plata mu je hiljadu evra i od nje dobro živi. Ima mačku. Pisac i humanista.

Malo podsećanje: pet mladića i jedna devojka uhapšeni su 4. septembra 2009. godine, pod sumnjom da su nekoliko dana ranije ogaravili zid grčke ambasade pivskom flašom u kojoj je bio benzin (ukupna šteta: 18 evra). Bilo je očigledno da počinioci nisu imali nameru da izazovu ljudske žrtve, niti veću štetu, a i sama ambasada je javno rekla da je u pitanju minorni incident. Međutim, „beogradska šestorka“ je u (više puta produžavanom) pritvoru u Centralnom zatvoru provela šest meseci, pod optužbom za međunarodni terorizam, što je delo koje se u Krivičnom zakonu Republike Srbije svrstava uz genocid, ratni zločin i agresivni rat.

Može opklada? U pedeset evra da će se sve ove vesti oko Ajnštajna koji je pogrešio u vezi sa brzinom svetlosti pokazati kao jalove. Drugim rečima, da čestice poznate kao neutrini ne putuju brže od svetlosti. U opkladi poput ove nema šta da se izgubi. Ukoliko su italijanski naučnici koji zakuvavaju celu stvar zabrljali u merenju, ovaj kolumnista će se obogatiti.

Pre dve nedelje bila je desetogodišnjica zastrašujućeg terorističkog napada na Svetski trgovinski centar, tokom kojeg je poginulo nekoliko hiljada ljudi. Život je izgubilo i još nekoliko stotina vatrogasaca, putnika u avionu, osoblja u pogođenoj zgradi Pentagona i slično, ukupno 2.993 ljudi. Kao i toliko mnogo puta u istoriji, pokretačka snaga ovog užasa bilo je religijsko mišljenje - zla ideja da se nekom tvorcu treba dodvoravati da bi nas primio u svoje društvo.

Famozna beogradska ulica Strahinjića Bana nedavno je bila predmet svojevrsne diverzije od strane muzičara Beogradske filharmonije. Petoro muzičara je, posred raskrsnice, raspalilo komad „Amazing Grace“, inače lepog hrišćanskog pesmičuljka iz 1779. godine, u popularnom diksilend aranžmanu. Neočekivana i ničim izazvana publika po beogradskim kafićima se iskreno oduševila, isukala fotoaparate i nagradila muzičare aplauzom.