Aleksej Kišjuhas

Aleksej Kišjuhas je mlad, visok, plav i nadasve obdaren pojedinac. Diplomirao je sociologiju i bavi se istom u akademskom okruženju. Poseduje stan u Novom Sadu i nešto obradivih površina po Vojvodini. Kuhinja sa trpezarijom mu broji dvadeset kvadratnih metara. Maternji jezik mu je rusinski, a veroispovest nikakva. Veliki je prijatelj srpskog naroda. Ume sam da se obuče, ali ne i po poslednjoj modi. Nepušač je i ne bavi se sportom. Vozi Mercedes, a na posao ide peške. Nosi naočare i onu modernu bradicu. Mrzi širenje pozitivne energije i ne zna šta je to uopšte. Opterećen je kreditom. Zna s računarom. Kontroverzna je i neduhovita ličnost. Plata mu je hiljadu evra i od nje dobro živi. Ima mačku. Pisac i humanista.

Malo podsećanje: pet mladića i jedna devojka uhapšeni su 4. septembra 2009. godine, pod sumnjom da su nekoliko dana ranije ogaravili zid grčke ambasade pivskom flašom u kojoj je bio benzin (ukupna šteta: 18 evra). Bilo je očigledno da počinioci nisu imali nameru da izazovu ljudske žrtve, niti veću štetu, a i sama ambasada je javno rekla da je u pitanju minorni incident. Međutim, „beogradska šestorka“ je u (više puta produžavanom) pritvoru u Centralnom zatvoru provela šest meseci, pod optužbom za međunarodni terorizam, što je delo koje se u Krivičnom zakonu Republike Srbije svrstava uz genocid, ratni zločin i agresivni rat.

Može opklada? U pedeset evra da će se sve ove vesti oko Ajnštajna koji je pogrešio u vezi sa brzinom svetlosti pokazati kao jalove. Drugim rečima, da čestice poznate kao neutrini ne putuju brže od svetlosti. U opkladi poput ove nema šta da se izgubi. Ukoliko su italijanski naučnici koji zakuvavaju celu stvar zabrljali u merenju, ovaj kolumnista će se obogatiti.

Pre dve nedelje bila je desetogodišnjica zastrašujućeg terorističkog napada na Svetski trgovinski centar, tokom kojeg je poginulo nekoliko hiljada ljudi. Život je izgubilo i još nekoliko stotina vatrogasaca, putnika u avionu, osoblja u pogođenoj zgradi Pentagona i slično, ukupno 2.993 ljudi. Kao i toliko mnogo puta u istoriji, pokretačka snaga ovog užasa bilo je religijsko mišljenje - zla ideja da se nekom tvorcu treba dodvoravati da bi nas primio u svoje društvo.

Famozna beogradska ulica Strahinjića Bana nedavno je bila predmet svojevrsne diverzije od strane muzičara Beogradske filharmonije. Petoro muzičara je, posred raskrsnice, raspalilo komad „Amazing Grace“, inače lepog hrišćanskog pesmičuljka iz 1779. godine, u popularnom diksilend aranžmanu. Neočekivana i ničim izazvana publika po beogradskim kafićima se iskreno oduševila, isukala fotoaparate i nagradila muzičare aplauzom.

Jedan od najvećih velikana kvantne teorije, fizičar i nobelovac Ričard Fajnman, rekao je „Ako mislite da razumete kvantnu teoriju, ne razumete kvantnu teoriju“. Evo i kako. Jedan od brojnih paradoksa kvantne teorije jeste odgovor na pitanje o prirodi „stvarčica“ od kojih su sačinjeni atomi. Da li su subatomske stvari čestice ili su talasi? Prema Nilsu Boru - one su i jedno i drugo, istovremeno! Odnosno, stvarnost je ono što u datom trenutku merimo. Ako je smatramo za česticu, ponaša se kao čestica, a ako je tretiramo talasno, ispoljava talasna svojstva. Sasvim zgodno, dobijamo ono što tražimo.

Glavni problem nezdrave hrane je u tome što je tako prokleto ukusna. Na primer, kod čoveka postoji urođena sklonost slatkim ukusima, dokazana je još kod beba, a uključuje niže nervne centre u mozgu. Razlog za to je činjenica što sladak ukus predstavlja dobar indikator značajnog izvora energije, odnosno značajne nutritivne vrednosti.

Istinita priča: ovaj kolumnista kupuje upaljač u trafici, klasične i najjeftinije sorte. I, trafikantkinja mu udeljuje jedan sa providnom plastikom ružičaste boje, zatim se izvinjava, vraća ga natrag uz komentar „ah, dala sam vam rozi“ i sa onog stalka odabira neki sa plastikom drugačije obojenosti.

Robert Džonson je bio američki bluz muzičar čija se muzika pokazala izuzetno i gotovo mitski uticajnom za kasniju bluz i rokenrol muziku. Brajan Džouns je bio britanski muzičar, osnivač i prvobitni frontmen benda Rolingstons, a grupu je napustio zbog problema sa drogama i problema sa Džegerom i Ričardsom. Džimi Hendriks je bio američki rokenrol i bluz muzičar i jedan od najznačajnijih i najuticajn

Devet je sati uveče i mladićčeka devojku u svom stanu. Istuširan, namirisan, glatko izbrijan posvud, peperminta nažvakan, spremljenog filma, hrane i/ili kreveta. Ona kasni pola sata, u kojima se njemu minuti rastežu u večnost, a nervoza eksponencijalno raste. Kada (konačno) dođe, i dotični nesrećnik krene da spočitava i/ili urla (nije joj prvi put), njen odgovor je „kasnila sam samo pola sata!“. Uz izvlačenje svega ostalog što joj kod njega smeta na sto, od zaboravljene godišnjice do bivših devojaka. Kada sve to prođe i naš junak ostane sam sa sobom, zbunjivaće ga i nervirati kako je tih pola sata njoj „samo“, a njemu toliko mnogo.

Kada se glasalo o tome koji će biti zvanični jezik u Sjedinjenim Državama, engleski je pobedio nemački jezik za samo jedan glas! Svi su čuli ovu priču. Postoji i verzija prema kojoj je engleski pobedio zato što je pronemački glasač u trenutku odluke sedeo na WC šolji. Ili, još veselije, pretpostavka da je u pitanju bio široki narodni referendum i da je sve bilo toliko napeto da pobeđuje onaj „plus jedan“ u „pedeset plus jedan“.

Duhoborci su ruska hrišćanska sekta i društveni pokret koji nastaje u 18. veku. Odbacivali su Rusku pravoslavnu crkvu, sveštenike, ikone, crkvene rituale, Bibliju i božanski karakter Isusa, kao i sekularnu vlast, a propovedali su jednakost svih ljudi i pacifizam.

Autor ovih redova nije čitao knjige Terija Pračeta, uprkos preporukama praćenim personalizovanim opaskama tipa „mislim da bi se tebi baš dopale“. Jednostavno, ceo taj SF vokabular mu je dalek i stran, čak i ako je posredi bistra sprdačina sa žanrom. Uzgred, isto je i sa „Autostoperskim vodičem kroz galaksiju“, a tu su pritisci i personalizacije bili još intenzivniji.

Među ovogodišnjim ispitnim pitanjima na prijemnom ispitu za sociologiju bilo je i pitanje o tome kako se zove masovno ubijanje Jevreja koje su počinili nacisti u Drugom svetskom ratu. Zastrašujuće malo njih je na praznu liniju napisalo „Holokaust“. Oni malobrojni štreberi koji su odgovorili tačno, verovatno su to učinili jer gledaju titlovane dokumentarce po „istorijskim“ kanalima ovdašnjih kablovskih televizija. Kako bi tek bilo da je pitanje glasilo „Kog datuma je počeo antifašistički ustanak u Srbiji?“.

Boris Beker, Nemac, bio najbolji teniser na svetu 1991. godine, osvojio je šest grend slem titula u karijeri i bio je najmlađi pobednik Vimbldona, kada je imao samo sedamnaest godina (1985). Da li je nekom tada palo na pamet da trabunja o tome kako je Beker popravio sliku Nemačke u svetu? Jer, posle Bekera, svet konačno shvata da Nemci nisu bili samo hladnokrvni nacisti koji su istrebljivali Jevreje, već da nemački „Volk“ poseduje i vredne sportiste koji osvajaju neke titule trčkarajući za lopticama. Da li je to uradila Štefi Graf? Mihael Šumaher? Dirk Novicki? Karl-Hajnc Rumenige? Da li je to uopšte moguće uraditi? Da li titula u „belom sportu“ može izbrisati sećanje na nekadašnju nemačku opsesiju belom arijevskom rasom?