Borivoj Erdeljan

U opštem bliskoistočnom previranju jedan sukob sa četrdeset hiljada mrtvih tokom tri decenije, često zagubljen u „tekućim opasnostima“, oglasio se pretnjom da se raspali, kad se činilo da će biti okončan ostvarenjem sporazuma Turske i njenih Kurda.

Da li je nemoguća misija, ipak, moguća - da cunami prođe bez razaranja Sirije i da Vašington i Moskva na megdanu oko Damaska vrate mačeve u korice bez daljih diplomatsko-političkih ožiljaka? Malo ko veruje u jednostavno hlađenje uzavrele kaše.

Inspektori Ujedinjenih nacija mogu samo da potvrde što se - čini se - unapred zna: varvarsko ubistvo hemijskim oružjem, tri stotine ili čak hiljadu tri stotine, možda i više ljudi u predgrađu Damaska (zavisno od izvora istraživanja). Njihova ovlašćenja su jedino da utvrde da li su otrovi upotrebljeni, a ne ko je odgovoran i krivac. Bi-Bi-Si ukazuje da "nema nagoveštaja da bi mandat misije mogao biti promenjen" i objašnjava kako se očekuje da "tim UN, za laboratorijsku analizu, prikupi uzorke zemljišta, krvi, urina i odeće žrtava".

Egipat je sve više stratište, a ne politička arena delte Nila. Ni godinu dana pošto je Hosni Mubarak proglašen krivim što nije sprečio ubijanje učesnika demonstracija protiv njegovih decenija diktature, general Abdel Fatah al Sisi nimalo milosrdnije se obračunao sa protivnicima uklanjanja izabranog predsednika Mursija vojnim udarom, kao postupka za uvođenje - demokratije. A ni druga strana nije bila razumnija u brutalnom piru, koji nije samo sudar sekularizma i islamskog radikalizma na Nilu.

Vrhovni vođa Ali Hosein Hamnei, poljupcem u čelo (opis agencije AP) blagoslovio je Hasana Rohanija, a pošto je sledećeg dana u parlamentu položio zakletvu, sedmi predsednik Irana stupio je na dužnost.

Decenijama Sizifov posao - izraelsko-palestinski sporazum - dobija još jednu priliku da promeni poruku mitološke priče. Prvi put posle 2010. obnavljaju se direktni razgovori dve biblijski sukobljene strane. Američki državni sekretar Džon Keri je sizifovskim naporom uspeo da prizove pregovarače u Vašington, za početak na zajedničku večeru, a kasnije da ih uputi na istraživanje puta do neuhvativog mira.

Amerika je ostala bez jedne nacionalne ikone, iako „samo novinarke“ - Evropi možda manje poznate - koja je decenijama, od Džona Kenedija, zaredom držala na „žeravici“ desetoricu predsednika SAD.

Egipćanima (85 - 90 miliona ljudi) hleb i voda su trajnija i veća briga od sukoba sekularnog i islamskog šarijom uređivanja života, u kome se sada gube životi na obe strane. Davno u istoriji, Egipat je bio žitnica Rimskog carstva, kako je grčki istoričar Herodot zapisao još u petom veku pre Hrista - dar Nila, od faraonskog doba i prethodnih civilizacija, nezamenljivog izvora i čuvara života.

Haos u Egiptu je politički, ekonomski i socijalni. Najbrojnija arapska zemlja, sa skoro devedeset miliona stanovnika, ne može da nađe mir sama sa sobom. „Put izbavljenja“, koji su uklanjanjem predsednika Mohameda Mursija - demokratski izabranog, koji je zatim pogazio sopstvena obećanja - naredili generali, zasad ne vodi izbavljenju.

Crveni karton za predsednika - jedan je od umerenijih naslova u kairskim novinama, dok manje uzdržani poručuju „Nil ključa na vulkanu”, a najturobnije raspoloženi čak pominju „pripreme za haos”. Demonstracije protiv predsednika opisuju se kao uvod u novu revoluciju Egipćana, koji se osećaju izdani i prevareni.

Tragajući za uzrocima turskog požara - kome je Gezi park bio samo varnica, dovoljna da raspali tinjalu vatru, koja se ne gasi - Soli Ozel, profesor političkih nauka na istambulskom univerzitetu Kadir Has upućuje otrovnu strelu Redžepu Taipu Erdoganu, dosad nedodirljivom premijeru, koji se u merenjima političkog autoriteta stavlja rame uz rame sa Ismetom Inenijem, prvim predsednikom vlade Ataturkove republike i šefom države od 1938. do 1950.

Od 678 prijavljenih samo osmorici je sa najvišeg mesta dozvoljeno da budu kandidati za predsednika Irana, a u poslednjem trenutku povukla su dvojica koji su prošli čistilište, po jedan iz svakog stroja - konzervativac Hadad Adel i reformista Mohamed Reza Aref. Samo jedan sa merom naklonjen reformističkom putu, Hasan Rohani, usamljeno nastupa protiv zaveta potpune nepopustljivosti vrhovnog vođe ajatolaha Ali Hamneija i Saveta čuvara revolucije. Njihov je ulog „tvrdi“ Said Džalil (47) kao „nulti rizik“ od popuštanja u nošenju sa svetom, počev od teheranske bombe u nastajanju.

Svemoćni premijer i mereno glasovima birača najpopularniji političar u više generacija, Redžep Taip Erdogan, pretrpeo je prvi javni udarac kao „moderni sultan“, kako ga mnogi protivnici rado opisuju.

Sa osamdeset hiljada mrtvih sirijski građanski rat je, posle više od dve godine krvavog svođenja računa, sve dalje od okončanja. Zloslutni su predznaci regionalnog požara, u kome se mešaju računice i strahovi: interesi neposrednih i udaljenijih aktera, državnih politika i ideologija, nepomirljivost vernika iste konfesije, ofanziva za prevlast radikalnih ambicija, strepnje umerenih i čuvara dosadašnjeg poretka. Mnogostruka tradicionalna neprijateljstva lako se raspaljuju.

U zoru u nedelju, obešeni su u Teheranu Mohamed Hajdari i Kuriš Ahmadi, špijuni po optužnici. Pogubljeni su, saopšteno je, radili za najveće neprijatelje Irana, prvi za izraelski Mosad, drugi za američku Centralnu obaveštajnu agenciju. Nije rečeno ni gde su uhvaćeni, ni gde im je suđeno.