Duško Bogdanović

U senci velikih iščekivanja i još većih nadanja od teniskog spektakla u Parizu - na kojem, neka bude sa nekrivenim ponosom naglašeno, učestvuje po prvi na jednom Gren slemu otkada se beli sport zapatio međ Srbaljima, čak osam igrača i igračica (Đoković, Tipsarević, Troicki i Krajinović, Ivanović, Janković i Jovanovska), plus Zimonjić u dublu - protekao je Svetski kup ekipa u Diseldorfu. Ubedljiv trijumf naše reprezentacije beše u znaku Janka i Viktora, uz zdušnu podršku veterana Nenada i junoše Mikija (Jankovića.)

Kako se slažu postizborne kockice, Boris Tadić će biti novi srpski premijer. U to ime, citiraću delove teksta koji je na ovom mestu objavljen pre dva meseca:Svi oni koji se po televizijama, makar iole ozbiljnije bave političkim analizama i prognozama morali su čuti, videti, pa samim tim i reći ono što je bilo uočljivo sa Meseca: Tadić i partija mu, naprosto moraju, ili dobiti predstojeće izbore, ili makar, obezbediti rezultat koji im garantuje prisustvo u budućoj vladi. Ako se to ne bi i dogodilo, belodano je jasno da bi demokrate, konkretno i Tadić, izgubili i predsedničke izbore, onda kad im vreme bude.

Dok smo imali svenarodnu armiju, vojnici su žešće smarali o skraćenju roka, kurve i onda i sada dave o poštenju, a diletanti što se u nas, uz ostalo zgubidanisanje, bave i politikom, ubiše nas minulih meseci, pričama o investicijama. Inostranim, naravski.Sve sam ljubitelj lika i dela čuvenog barona Minhauzena. Jedan vojvođanski veselnik otoičke uskliknu - sve sam sebi verujući - kako u njegovom spajiluku ne mogu da se odbrane od stranaca i pustim ih želja, da baš tu, na severu Srbijice, razbacaju svoje novce. Njegov beogradski šef nas je uveravao - jesmo li mi, odista, takve morončine?- kako su ti strendžeri već u niskom startu, i nestrpljivo čekaju samo da se izborna trka okonča, pa da navale, puni kao prigradski kontejneri, a željni da se, baš ovde, rasterete preteške kinte.I sve tako. Lažu, mažu, izmišljaju, varaju... Razbacuju se sa milijardama tuđih novaca.

Kako bi kazao moj Nemke sa lakim mangupskim štihom doskorašnjeg tinejdžera, ili šiljokurana kako su naši stari taj uzrast zvali: ‚‚ fudbal je, izgleda, izuzetno zajebana igra.“

Stigosmo i do poslednjeg (?) nastavka televizijskog serijala Izbori međ Srbaljima, najdosadnijeg i najbezveznijeg (polu)proizvoda u nekratkoj istoriji prisustva televizora u političkom životu naše tatkovine.Večeras je, nadam se, samo verbalni ‚‚fajt‚‚ između Borisa Tadića i Tome Nikolića. Derbi u kojem je, u koncepcijskom smislu, ama baš sve izvesno. Dakle, Veliko pretvaranje protiv Velikog prenemaganja.

Neprijatno me je iznenadila reakcija dela medija i javnosti, nakon pobede Tipsarevića nad Đokovićem, na teniskom turniru u Madridu. Razumem nacionalnu fascinaciju Novakom, njegovu nesumnjivu harizmu kojom leči sve naše neuspehe, čovek je naprosto živi konvektor koji našu dugogodišnju kolektivnu frustraciju, direktno prebacuje u lepšu i sliku o nama samima, stvarajući iluziju da smo svi mi, jadni i nevažni, a njegovi sunarodnici, takođe nekakvi prvaci sveta. Ali, ljudi, pa ni Janko nije, što bi se kazalo u Banatu - iš, tuđi!

Pre četiri decenije, režiser i producent Krejg Gilbert, tragajući za novim i revolucionarnim u televizijskoj proizvodnji, predložio je menadžmentu PBS televizije serijal Američka porodica. Projekat je podrazumevao sedmomesečno snimanje svakodnevlja jedne američke porodice. Odabrani su Pet i Bil Laud, domaćica umetničkih sklonosti i relativno uspešni poslovni čovek iz Santa Monike u Kaliforniji i njihovo petoro dece, uzrasta od 13 do 22 godine.

Od beskrajno dosadne i neinspirativne predizborne kampanje emitovane u poslednjih četrdesetak dana na mnogobrojnim ovdašnjim televizijama, još su više bili anastezirajući oni, kao, analitičarski, postizborni maratoni na istim. Kakva politika, takva i analitika.Odgledao sam paralelno - sa usijanim daljinskim upravljačem u ruci - četiri, pet sati tih specijalnih programa i ako isključim onu minimalnu mogućnost da sam baš u trenucima menjanja kanala promašio nešto odista krucijalno, sve viđeno i sve čuveno, bilo je do jauka izlizano, očekivano i stotinama puta već ponovljeno.Urednici programa, gloduri, direktori, vlasnici, uticajni prijatelji... ko li već, išli su na takozvanu - siguricu. Na (pre)poznate! I, naravski, opet, omašili.

Zahvaljujući vrlo bogatoj i razuđenoj ponudi domaćih televizijskih emitera, srpski ljubitelji ozbiljnog fudbala gledaju ama baš sve, što od tog loptanja, na ovoj kugli valja.Subotnje finale engleskog kupa, u kojem je Čelsi savladao Liverpul, jeste jedan od dijamanata u kruni: kvalitet, ambijent, golovi, neizvesnost, kontroverzne sudijske odluke... Uz maksimalnu profesionalnu posvećenost, pre, za vreme i posle direktnog prenosa, ljudi iz Sport kanala.

Da li se ova naša Kugla, a da toga nismo svesni, ponekad tako žestoko uzjoguni da okrene svoju svakodnevnu putanju u kontra smeru? Tada su razne neočekivanosti i iznenađenja - pogotovo ona koja se događaju u ljudskim glavama - moguća.Pazite ovo: kako piše poznati britanski dnevnik Dejli mejl, a prenosi Novosadski informativni portal, u Egiptu bi uskoro bilo moguće imati seks sa mrtvom osobom! Ma šta ova radnja, u takvom „agregatnom stanju’’- podrazumevala.

Reč je, naravski, o bivšem hrvatskom predsedniku Mesiću, jerbo još traje moja samovoljna ‚‚omerta‚‚ o domaćoj predizbornoj kampanji i mnogobrojnim veselnicima, učesnicima u istoj. Iz televizijskog ugla, gledano.(Sreća naša nacionalna što je toliko artista pisane reči, tu među nama, koji bar jednom sedmično, kreativno dakako, zapišaju televiziju. Stojećki ili čučećki, svejedno.Jer poznaju oni tu tehnološku tekovinu, ali i savremenu pošast, kao staru kantu, još iz vremena kada su kao radoznala dečurlija, u nekoj južnopružnoj pripizdini, u kolektivnom gledanju, uživali u štosovima Mije i Čkalje. Ili oni mlađi, budući medijski genijalci, odrasli u velegradu uz Šotrin Obraz uz obraz ili Ristićevo Nedeljno popodne, tako su izoštrili kritičarske oči, da mogu danas, ako treba, satima da pričaju, a sedmicama, i kada ne treba, pišuckaju o televiziji. Sve znaju!)

Petak, 23. april 1999.

Nemam ništa protiv izbora i biranja, u globalu i detaljima, šta god taj pojam i ta radnja značili. A, znače mnogo, naročito kada se, ne samo etimološki, već čisto logički sledi koren tih reči.Ali, šta i koga, uistinu, biramo o Đurđevdanku? Izbor između koga i čega?I klicu onoga što me je do početka takozvane kampanje držalo kao moguća varijanta odluke za najmanje loše ubio je ovaj odvratni medijski presing. Parada običnog, prostog, izlizanog, stotinama puta već viđenog. Promenada siromaštva duha i ideja i tragičnog nepoznavanja tehnoloških dostignuća i mogućnosti savremenih medija. Televizije, naročito.

Gledajući pasionirano, sa naglašenom dozom profesionalne posvećenosti, ali i čiste gledalačke znatiželje program televizije B 92, sve češće uočavam da su mi na (nekada?) omiljenoj televiziji u toku ozbiljna gibanja u kojima se vrlo teško snalazim. A nisam, jel da, ni mlad, ni naivan. Pa, u konkretnom slučaju, i neobavešten.

Kao što napisah na ovom mestu pre mesec dana, politički artisti i modeli pod šatrom, razapetom nad ovom ubogom i nesrećnom zemljom, i dalje ordiniraju ne bi li, po ko zna koji put, svojom veštinom, zadivili i razonodili znatiželjnu i odveć naivnu publiku: gutač sopstvenih reči i dela, bljuvač najgorih uvreda, krotitelj bezubih lavova i razgoropađenih kokošaka, žongler sa koferčićima tuđih novaca, iluzionista koji testeriše asistentkinju napola, a onda je nanovo spaja, hrabra akrobatkinja na žici razapetoj čak santimetar od zemlje, klovnovi koji, kao, podvaljuju jedan drugom, a u stvari se žestoko sprdaju sa publikom... Tu su, svi na gomili, sa svojim uzbudljivim programom, još samo četiri sedmice. A, onda, slede četiri godine posledica te zabave, u kojoj ćemo svi učestvovati - pojedinačno i kolektivno - hteli, ne hteli.