Duško Bogdanović

Pozdravljanje - najčešće rukovanje - sportskih protivnika, je gest mnogo bitniji i značajniji od pukog protokola. U nekim sportovima (fudbal, rukomet, košarka...) rivali se pozdravljaju pre početka meča, u nekim, opet (vaterpolo, odbojka, auto i moto-sport, plivanje...) po okončanju utakmice ili trke.

Samo tri legendarna majmuna (sa rukama na ušima, očima i ustima) iz sasvim očiglednih razloga, imaju alibi, ako nisu, sa velikom dozom verovatnoće, nagovestili u svojim političkim analizama, ono što će („naksutra“) učiniti Boris Tadić. To se dogodilo i aktuelni srpski predsednik je skratio mandat, podneo ostavku i za Đurđevdanka će izaći na crtu Nikoliću, Dačiću, Jovanoviću i inima, sklonih nadanju da će biti novi stanari prelepog zdanja na Andrića vencu.

Još jedna sedmica za pamćenje je arhivirana u istoriju domaćeg tenisa, ali i srpskog sporta, uopšte: dobrim rezultatima u martu, Janko Tipsarević je stigao do osmog (!) mesta na listi najboljih svetskih tenisera i tako učinio da Srbija postane jedna od retkih zemalja u povesti tog sporta, u njegovoj, takozvanoj open-eri, sa dvojicom igrača među prvih deset. Fenomenalno!Trijumfom u Majamiju, Novak Đoković je svoju bodovnu prednost i poziciju na tronu nanovo učinio vrlo lagodnom, te ako ne dude nekih, sasvim neočekivanih turbulencija, mogao bi da dočeka vimbldonsku travu sa ravno 365 dana iza sebe, na poziciji planetarnog broja jedan. Učiniti to za vakta Federera i Nadala i žestokog aspiranta i pretendenta Marija, koji svima nestrpljivo duva za vrat, jeste podvigčina!

Jedna od besmislenijih predrasuda, zapamćena u priprostom narodu, čvrsto i temeljno poput korova na livadi, poručuje kako su žene veće torokuše, spletkaruše i ogovaračice od, ljubi nas majka, muškaraca. Nas - po drugom, podjednako glupom i otrcanom klišeu - pripadnika jačeg pola.Koliko smo, uistinu jaki ili jači. Svedočimo sami sebi, ako je u nama, imalo savesti i samokritike.

Ponedeljak, rano prepodne. Nakon emitovanih vesti (RTS), iz televizora dopire snimljeni glas spikera koji upozorava da se program koji sledi ne preporučuje gledaocima mlađim od... Ovde pravim rez, a započetu rečenicu ću završiti nešto docnije.Kreće muzička tema. Pa, pesma. Višegodišnji hit u kafanama. Evergrin. Naravski, špica serije „Salaš u malom ritu“! Po meni, ali bez konkurencije, najbolja serija za decu i omladinu svih vremena, snimljena, hajde da se ipak malo ogradim, na ovim prostorima.

Već dve sedmice, Zoran Ilić i Sava Sajko, autori dokumentarnog serijala Moj heroj (RTS) sa darovitim saradnicima, kratkim pričama ubedljivo i uzbudljivo, svedoče o uspešnim mladim ljudima koji su put do sopstvenih zvezda vodilja pronašli kroz učenje, rad, samopregor i fanatičnu posvećenost. Serijal je u svakom svom segmentu – dakle, od impresivne špice i grafičkih rešenja koja iz iste proizilaze, preko nadahnute režije i kamere, funkcionalne montaže, odličnog izbora muzike - predstavlja pravu posvetu televizijskom poslu i zanatu. Naravski, samo ako se isti rade vrhunski profesionalno.

Vlade Divac je jedan od najvećih sportista koje je ova zemlja iznedrila. Oni koji ga bolje poznaju, naročito oni koji su sa njim delili svlačionicu, od Beograda do Los Anđelesa, tvrde da je Diki i dobar čovek. ( A svlačionica je prostor u kojem se, sa najmanjom mogućom verovatnoćom, makar u dužem periodu, može lagati, varati, folirati ili prenemagati i, pritom pokušati, sebe bojadisati, spolja i iznutra, bojama koje ti ne pripadaju.)

Odgledao sam poslednju trećinu reprize emisije u kojoj je Emir Kusturica gostovao kod Ivana Ivanovića (PST). Sasvim dovoljno za potvrdu starog utiska, ali i sticanje novog. Neočekivanog, makar za mene.Neprijatno me je iznenadila totalna neotpornost - jednog od najvećih reditelja savremenog filma - na nepodnošljivu količinu rektalne speleologije koju je demonstrirao domaćin emisije.Očekivao sam da je Kusturica - putujuću beskompromisno kroz tuđe životopise, ali podjednako odvažno i kroz sopstveni - davno naučio lekciju o laskavcima, uvlakačima i sličnim likovima iz tog rukavca ljudskih karaktera.

Od trenutka kada je Demokratska stranka i koalicioni joj sateliti, objavila ime izborne liste u kojem se spominje bolji život, prva je asocijacija među mladim cinicima i matorim zakeralima (u koje i sebe ubrajam) bila na istoimenu, izuzetno popularnu, verovatno, najviše puta repriziranu seriju u istoriji televizije. Giga Moravac i familija mu, te Boris Tadić - od ženevska tri prsta na braniku novog srpskog automobilskog čuda, do pune šake nade zavučene u najnovije leskovačke hulahopke - ma, nema bolje preporuke za Bolji život. Čokolada! Ali - kako je to omiljeni predsednikov pesnik i medijski savetnik, slatkodobitno i emocionalno nadraženo svojevremeno sklepao, a talentovani drugari mu stihić u hitić uglazbili - da „nije onog gada.“

Politička šatra je još onomad, na divlje, razapeta po celoj Srbiji, a evo od minule srede, kada su stigli svi neophodni befeli, cirkus je i zvanično otvoren. Predstave se daju neprekidno. I danjom i noću.Pa, da nastavim alegorično. Artisti i modeli su publici, najvećma, poznati. Ima izvesnih promena, ne toliko u likovima, koliko u njihovim delima. Sada je na umetnicima da, u samoj šatri, narodu objasne da li, recimo, poznata igračica prečesto pada sa žice samo zbog viška kilograma, ili zašto se gutač mača samopovređuje, a bljuvač plamena svako malo, oprlji i nekog u gledalištu?

Prođe još jedan dvanaesti dan marta koji su, nanovo, besramno iskoristili mnogobrojni ovdašnji politički i medijski grebatori. Kao i dan uoči i dan posle obeležavanja godišnjice ubistva Zorana Đinđića, mediji su bili nekontrolisano prepuni utisaka opskurnih nekrofila o liku i delu pokojnog premijera. I kako godine prolaze, a evo nanizalo ih se devet, sve je više tih beščasnika, te se nešto pitam, zašto nam Zoran tako nenadoknadivo nedostaje, pored svih prepametnih, preobaveštenih, učesnika i svedoka, prijatelja, saboraca, saradnika, savetnika, konsultanata... Sve su znali, sve im je, još onda, bilo jasno. Odvratno.

Temeljna priprema, pažljivo i predano slušanje sagovornika, ključne su odrednice za kvalitetan televizijski razgovor. Postoji i mala (javna?) tajna koju mi je, bezobrazno davno, u Londonu, otkrio jedan od mojih najboljih profesionalnih instruktora. Intervjuer, tvrdio je moj mentor, mora, poput kakve zamke, da postavi, na samom početku i sasvim na kraju razgovora, pitanja-iznenađenja za svog sagovornika, ali i za gledaoce. Ono na startu bi bio ‚‚tizer‚‚ zapravo, pozivnica za sve što sledi, a sam kraj, takozvani ‚‚panč-lajn‚‚ trebalo bi da bude detalj za što duže pamćenje gledalaca na razgovor, koji su upravo ispratili. Stoga priprema za ta dva pitanja valja da bude posebna. Nakon što se za njih odluči, pitač bi ista trebalo da zapamti, a nije na odmet i da ih zapiše, kao eventualni podsetnik.

Trodnevna i četvoronoćna bela kopaonička čarolija, tvrdoglavo svedoče televizijski zapisi, beše u znaku sveopšteg cmakanja: ovi na vlasti i oni iz opozicije, tajkunčine i diplomate, vipovci raznih „sorata“, nedokazani talenti i dokazani obožavaoci i puno, puno vrednih plavih čuperaka... Jedared, dvared, trired po naški. Srpski Davos je to!Na tu nezaboravnu zimsku idilu, sjajno se naslanja kragujevačka, takođe televizijska storija, o birtašu nežnog srca, koji u svom ugostiteljskom objektu, uz standardnu ponudu tipa - meso na žaru, hladno piće, živa muzika... - nudi usamljenim dušama oba pola, priliku za upoznavanje i druženje. Tamo gde su stali njujorški singl-barovi osamdesetih godina minulog veka, nastavlja ovaj šumadijski provodadžija.

Svašta nešto ima u ovoj novini, kazali bi ili napisali mnogobrojni primerci bolnog nepoznavanja sopstvenog jezika, masovno zapaćeni po ovdašnjim medijima. Sve su to tragične posledice činjenice da su istima, ili nastavnice srpskog jezika bile na višegodišnjim porodiljskim odsustvima, ili nisu odveć marile šta im (ne) rade loši đaci. A baš su se ti, avaj, docnije u životu, latili pera, te pišu li pišu...A svašta nešto - da nastavim ovu nepismenu i stilski invalidnu zajebanciju - ima i u televizoru. Gledam seriju Sulejman Veličanstveni na Prvoj (sa najvećim brojem turskih sapunica) televiziji. Zanimljivo. Bogato. Koktel istorije i emocija. Zasnovano, tvrdi upozorenje na početku emitovanja svake epizode, na stvarnim ličnostima i događajima.

Bezmalo svaki javni nastup, medijski naročito, ovdašnjih političara, nanovo potvrđuje granitno snažan utisak o njihovom beznadežnom nedostatku elementarne kulture govora i ponašanja. Duga je lista tih likova, učenika istog razreda neke virtuelne škole u kojoj se uči samoljublje, arogancija, nipodaštavanje drugih i tuđeg, ali, za one polaznike dopunske nastave, i agresivnost, prostota, neukusa, razmetljivosti...