Nedim Sejdinović

Ima ono nešto malo ljudi što preostahu u ovoj zemlji i ne potražiše "sunce tuđeg neba" a što s vremena na vreme pročita i nešto osim "Informera" i "Srpskog telegrafa", i pogleda nešto osim "Hit tvita" i po mentalno zdravlje rizičnih televizijskih obraćanja predsednika države Aleksandra Vučića (u normalnim zemljama on ne bi mogao da bude ni predsednik kućnog saveta, sumirao je njegov lik i delo moj komšija).

Prošlo je bilo tek nekoliko godina od "bombardiranja Srbije i Čačka" (pogledaj pod - LET 3) kada je moj drugar koji živi u jednoj severnoevropskoj državi doveo prvi put svog šestogodišnjeg sina u "otadžbinu".

Da li se to meni samo čini, ili smo ovih dana svi pomalo grogirani i prilično nesenzibilni.

Pre par dana razgovaram sa kolegom i zajedno se zapitasmo da li ćemo posle ovog korona-cunamija znati da razmišljamo, pričamo i pišemo o bilo čemu drugome osim o pandemiji, vanrednim stanjima i karantinima.

Ima bezmalo tri decenije kako je mala izdavačka kuća iza koje je stajao legendarni novosadski književnik Vojislav Despotov ("Četvrti talas") objavila knjigu takođe legendarnog novosadskog multimedijalnog andergraund umetnika Branka Andrića Andrle pod politički nekorektnim naslovom - "Kako žene strašno pate".

Levo orijentisani građani ex-jugoslovenskih banana-državica u Istri prepoznaju region nade koji je uspeo da se odupre nacionalističkim politikama i sačuva zdrav razum.

Ne može se čovek prisetiti koliko puta do sada je najavljivan kraj ovog sveta, bilo da se radi o predskazanju sudnjeg dana, koji će označiti dolazak Isusa Hrista i, za napaćeno čovečanstvo, sledovanje večne pravde i istine, bilo da se radi o kataklizmičnim scenarijima koji predviđaju nešto sasvim logično...

U čuvenoj, reklo bi se čak nadahnjujućoj knjizi Vivijena Grina "Ludilo kraljeva", ovaj engleski istoričar i sveštenik pripoveda nam o tome kako su lične psihičke traume pojedinih svetskih vladara određivale tok istorije nekih država, a u pojedinim slučajevima - i celog sveta.

Kao grom iz vedra neba sruči se vest na zemlju Srbiju da je dokument na kojem se radi već godinama - poznat pod imenom: Medijska strategija - usaglašen između vlasti i novinarskih i medijskih udruženja, te da će uskoro biti usvojen na Vladi Srbije.

Možda je u pitanju pogrešna procena, ali se čini da će se ova regionalno rasplamsana furtutma, nastala usvajanjem crnogorskog Zakona o slobodi veroispovesti i pravnom položaju verskih zajednica, završiti svojevrsnim hepiendom: iz svega ovoga glavni junaci priče - i oni u susednoj državi, i ovi ovde - izaći će kao pobednici.

"Sedam strahova" se zove "roman uspješnica" zeničkog pisca Selvedina Avdića, u kojem autor prikazuje surovu sliku jednog bosanskohercegovačkog grada u postratnom periodu, kroz perspektivu naratora, skoro katatoničnog depresivca.

Neki ljudi umru i iza njih ostanu ogromni krateri koje je teško nečim drugim popuniti, pogotovo u društvima koja nisu "samoodrživa" i u kojima se većina onoga što vredi od mladoga naraštaja - nalazi negde drugde.

Dovoljno je da čovek ode petnaestak dana negde vani da bi shvatio koliko su Srbija i njene unutrašnje političke i društvene prilike nebitne ostatku sveta.

Postoji u nas ta moralna vertikala, politička, intelektualna i aktivistička, koja je godinama beskompromisno, ne razmišljajući o posledicama - kao onomad legendarni Jusuf Hatunić, odbrambeni igrač "Partizana" - uletala "klizeći start" čim protivnik sa loptom pređe polovinu terena.

Još malo pa će Srpska napredna stranka ući u pubertet.