Nemanja Rujević

U "Čudesnoj šumi", prvom jugoslovenskog dugometražnom crtanom filmu, poludeli Kaktus car hoće da vlada jalovim zgarištem. Ima poseban pik na dabrove jer oni nešto grade, a iz takta ga je skroz izbacio mistični događaj koji nije mogao da razume, ali je proročanstvo govorilo da mu se bliži kraj.

Uzmimo da se čovek zove Huan, jer na Floridi ima mnogo Huana. U varoši zvanoj Okala, Huan u znoju lica svog tera viljuškar u divovskom skladištu. Pakuje se hrana za mačke i pse koju distribuira Chewy, velika onlajn prodavnica proizvoda za ljubimce.

Ovaj kolumnista često odene ronilačko odelo te zaroni tabloidnom kanalizacijom kako čitaoci ne bi morali. Čini to profesionalno i bez žara, uz ubeđenje da, ko povremeno ne prati tabloide, taj ne zna gde živi, kakvim je ljudima okružen i šta režim smera. Istina, u gnjuranju po fekalijama ima gotovo zabavnih momenata, kao kad vidiš da […]

Ima onaj stari skeč kad u poljskoj bolnici, na ratištu, lekar testerom vrši amputacije. Bez anestezije. LJudi urliču, a on testeriše. "To mora da jako boli", kaže neko lekaru, a ovaj odgovara: "Pa da, rame me užasno boli, ali ko me pita."

Nedavno sam u Mastrihtu vodio poluminutnu bitku u sklopu velikog svetskog Kulturkampfa. Bila je to bitka sa jedva dvadesetogodišnjom kelnericom veganskog kafea, ali hej, ne biram ja bitke po protivniku nego po tome koliku svetinju branim.

Rimski državnik, senator i cenzor Marko Porcije Katon Stariji navodno je svaki govor u vreme Punskih ratova završavao rečima: „Ceterum censeo Carthaginem esse delendam“, što mu u prevodu dođe: „Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti.“

Svaki zločin koji se dešava gori je od svakog koji se već desio.

Svijetu se ne može ugoditi pa tako svijet grdi našeg predsednika kad ode u vanustavni ofsajd - a u tom ofsajdu je češće nego Pipo Inzagi - a vala ga grdi i kad koristi svoja ustavna ovlašćenja.

Čudna je pozicija nas, novinskih piskarala. Čak i kada vrtlog događaja usisa piskaralo, i kad izgubi distancu od zbivanja koju propisuje kodeks novinara, piskaralo ipak ostaje po strani, a ne u zbivanju samom.

U rubrici "čaršijske vesti" izdvajamo da je Čedomira Antića, istoričara ovdašnjeg, postavilo na čelo Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.

U haosu prethodnih dana naziru se crvene niti naših nesporazuma. Recimo nesporazum o narodu. Neslavno propadaju pokušaji da se on, narod, jednostavno definiše i kanališe.

Pokojna prababa nas je jednom, sva usplahirena, sazvala da ispriča šta se desilo. Neko je sabotirao točkove konjske zaprege i sad ljudi mogu da izginu, pričala je sve maramicom brišući znojno čelo.

Sva poređenja tzv. aktuelnog trenutka u Srbiji sa devedesetim godinama taman su toliko asocijativna da nađu svoju publiku, ali su uvek toliko plitka da su zapravo pogrešna.

U nedelju, dok se glasalo u Zaječaru i Kosjeriću, a pošten svet to pomalo pratio u medijima, krenuo sam putem kojim se ređe ide, naime po portalima tabloidnih medija.

Što bi pesnik rekao, neke se pobede dobijaju na juriš. Druge se pak dobijaju dugim strateškim marševima. Bojno polje u Srbiji, da ostanemo pri vojnoj terminologiji, pomalo se primirilo. Režim je izdržao opsadu pa snažan juriš, i sada čeka da se protivnik iznuri. Bitke buknu tu i tamo i održavaju utisak da stvar nije gotova. I nije. Ali ovo se više ne može dobiti na juriš.