Svetislav Basara

Ko li će nam, Bože, iduće godine u ovo doba sedeti „na vladi“? Na njeno čelo će, osim ako se ne dogodi čudo biblijskih razmera, zasigurno zasesti Overlord, a sastav takozvanog kabineta je misterija koju će vam - ako ste baš znatiželjni - mnogo bolje rasvetliti časopis Treće oko (ako to još izlazi) nego politički analitičari.

Oj, Srbijo, zemljo predvidivosti! Tačno sam znao - secite me gde sam najtanji - da će posle kolumne „Srećan rođendan“ neki neprejebivi komentator provaliti suštinu stvari i srpskom narodu i senatu razotkriti da sam kritičan prema „najstarijem dnevnom listu na Balkanu“ zato što se ne nalazim na spisku autora pozvanih da prilozima „uveličaju slavlje“.

Jeste da će ovo, ako sam dobro izbrojao, biti treći napis u Danasu o Vukovima sa Vol Strita, ali ne mogu da odolim a da i ja ne lanem neku o rečenom filmu. Vi, čestnejši publikume, pretpostavljam znate moje kriterijume u ocenjivanju filmova, al ajde da vas podsetim.

Gostovanje Overlorda Vučića u Utisku nedelje bilo je pravi izazov za mene, tim pre što se Overlord ne tako davno zakleo da se u Utisku više neće pojavljivati, ali sticaj nepredviđenih okolnosti je udesio tako da sam se pred televizor namestio tek negde oko deset, što će reći približno na polovini emisije.

"Ljilja Smajlovićka proslavila sto deseti rođendan!" Eto, tako se, visokopčitajemi publikume, u senzacionalističkom novinarstvu pravi udarna vest. Takve naslove daju naše žutare, pa ispod mnogo sitnijim slogom objasne da sto deseti rođendan nije proslavila Smajlovićka nego njena "Politika".

Subota, dan za kulturno uzdizanje! Pretpostavljam, čestnejši publikume, da su mnogi od vas čitali znameniti Kestlerov esej „Jogi i komesar“, a onima koji to nisu učinili (a ne usuđuju se da to priznaju) toplo preporučujem da to učine. O čemu, dakle, piše Kestler, kad ga tako toplo preporučujem? Piše o dve krajnosti karakteristične za moderne intelektualce i umetnike.

Pre neki dan - kako to red nalaže najpre u tabloidima - osvanula je srazmerno stidljiva vest da pokolj šestorice srpskih dečaka u kafiću „Panda“ u Peći (možda) nije delo UČK-a, MI6 ili već nekog od uobičajenih ovdašnjih večitih sumnjivaca, nego ručni rad odreda smrti Udbe, o kome „određena saznanja“ imaju „obično dobro obavešteni izvori“ - Ulemek i Marković.

Afera „Intervju sa Vučićem“ ne jenjava. Ne da ne jenjava nego se usložnjava. Evo, saznadoh da me je Olivera Bećković turila među utiske nedelje. Dospeo sam i na nacionalnu frekvenciju, nije to mala stvar.

Nisam se konsultovao sa baba Kuranom, a opet sam odnekud znao da će Jego ex Sijatelstvo izgubiti okršaj u Novom Sadu. Nema to, dražajši publikume, veze sa šestim čulom. Nije u pitanju vidovitost, naprotiv! Stvar je u čistoj empiriji.

Nastavljamo! Nadasve mi na Crven Ban ide jedna vrsta ovdašnjeg potuljenog rasizma, tako karakterističnog za pripadnike naše potuljene kulturne elite („gore od rulje“, M. Kovač). Hajde da to malo raščlanimo.

Vidim da mi je Gorčin Stojanović u svojoj kolumni u mojoj omiljenoj žutari, Blicu, zamerio što sam radio intervju sa Overlordom Vučićem i - ranije - sa Borisom Tadićem. Nezamislivo mu je, kaže Gorčin, da bi Kiš, Pekić, Kovač i Albahari uradili tako nešto. Nemam ništa protiv Gorčinovih oduševljavanja stvarima koje neki pisci nisu činili, ali imam primjedbe.

Nastavljamo, dakle, tradiciju vikend-kolumni posvećenih kulturi, to jest onome što je od kulture ostalo. A to, blagočestivi moj publikume, nije baš mnogo. Sećate li sa kad sam onomad pisao o prvoj epizodi serije Ravna gora. Ne baš u superlativima.

Odavno smo se, čestnjejši publikume, složili da je srpska pravda vrlo spora i da - uprkos po meni pomalo i preteranoj nezavisnosti sudstva - u velikoj meri zavisi od takozvane “političke volje”, pojave krajnje nedefinisane, neuhvatljive i - što je najcrnje - neobavezujuće.

Gde smo ono juče stali? Ah, da! Kod samoće! Tamo, dakle, gde niko ne veruje ni u šta i ni u koga i gde - sledstveno - niko ništa ne radi niti je to u stanju, tamo, dame i gospodo, caruje laž i tamo vladaju isključivo zakoni guzice. Jer, osvrnite se oko sebe, uprkos velikim „teškoćama“, mnogim srpskim guzicama mnogo bolje ide nego Srbiji. Kao celina, Srbija sve više liči na poligon za isprobavanje atomskih projektila, ali - gle čuda - usred te pustoši niču zamkovi, kućerine, bazeni; lete privatni avioni, Kopaonik i Zlatibor (seljački Diznilend) puni ko oko, a kafane i kafeterije još punije. Jeste, graknuće komentatorluk, to su sve lopovi, a ti si - misli se na mene - Superhik koji bi da sirotinji otme ono malo bede i da to pokloni bogatašima. Da li je baš tako?

U svojoj kolumni u Blicu od ponedeonika Žarković se pita - a da šta mi bi da napišem da je Overlord Vučić najusamljeniji čovek u Srbiji. Da nisam, počem, Vučića nešto priupitao u četiri oka, posle razgovora za Novi Magazin, pa mi Overlord otvorio srce?