Aleksej Kišjuhas

U radu od pre samo desetak dana, neuronaučnici Stiven Fleming, Šarlota Tomas i Rejmond Dolan istraživali su šta se dešava u ljudskom mozgu kada se čovek nalazi pred teškim odlukama.

U odličnoj, uticajnoj i, gle čuda, prevedenoj studiji „Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu“ (1959), genijalni američki sociolog Erving Gofman poručivao je da, zapravo, nema situacije u kojoj se ne predstavljamo manje ili više lažno. Naime, veli Gofman, za pojedinca je od izuzetne važnosti da kontroliše utisak drugih o samome sebi.

Krajem 19. veka (1895), nadrilekar Danijel Dejvid Palmer, dakle osoba bez medicinskih kvalifikacija, ali sa snažnom željom da leči ljude (i da od toga dobro živi), tvrdio je da je povratio sluh gluvom čoveku tako što mu je „ispravio“ ili „namestio“ izvesnu grudvicu na kičmi.

Fejsbuk grupa „Sačuvajmo beogradske platane“ ima više od petnaest hiljada članova. Mnogi od njih najavljivali su da će telima braniti ovo drveće od udara gradskih motornih testera. Direktor „Zelenila Beograd“ je pomirljivo rekao da se, u slučaju protesta, radnici ovog komunalnog preduzeća neće sukobljavati sa građanima.

„Postoji više načina da se neko ubije“, pisao je Bertold Breht. „Može se nekome zabiti nož u trbuh, oduzeti hleb od usta, nekoga od bolesti ne izlečiti, nekoga strpati da živi u lošoj kući, nekoga na samoubistvo naterati, nekoga radom izmrcvariti, nekoga u rat povesti. Tek ponešto od svega toga je zabranjeno u našoj zemlji“, dodao je majstorski.

Priča o nedavno prohujalom Danu svetog Valentina ili Danu zaljubljenosti bizarnija je i inspirativnija nego što se to može učiniti. Standardna interpretacija onih navodno obaveštenih glasi da su zle korporacije preuzele ili ukrale jedan hrišćanski praznik, sve da bi lakše prodavale šarene reproduktivne organe biljaka, kartone na preklapanje sa banalnim porukama, te prerađevine od kakaa i masti. Stvar je zapravo dosta složenija.

Bauk kruži Srbijom, bauk ateizma. Skromno i nenametljivo, u Novom Sadu je nedavno osnovana nevladina organizacija „Ateisti Srbije“. Ova vest, međutim, izazvala je neobično mnogo medijske pažnje, kao i komentara anonimnih korisnika tih medijskih sadržaja. Od banalne „grupe“ na jednom popularnom sajtu za društveno umrežavanje, nekoliko „umreženih“ ljudi odlučilo je da se od virtuelne, mrdnu ka nešto stvarnijoj stvarnosti.

Roman „Frankenštajn: ili moderni Prometej“ iz davne 1818. godine (p)ostao je jedan od opštih mesta popularne kulture. U trenucima dokolice i još kao tinejdžerka napisala ga je Meri Šeli, kći uticajno uglednih roditelja, a supruga poznatog romantičarskog pesnika i filozofa Persija Šelija. Do ideje za roman Šeli je došla nakon priče sa lordom Bajronom, odmarajući se na Ženevskom jezeru.

Svet je sastavljen od atoma. A dotični su, u najvećoj meri, prazan prostor. Protoni, elektroni i neutroni, okej, ali i gomila praznine između njih. Uzmimo kristal za primer. I zamislimo da je svaki atom u tom kristalu jedna osoba.

Po izmicanju godine, jedna od omiljenijih zabava je svođenje računa najrazličitije vrste. Jedna od varijacija na temu, posebno popularna među medijskim delatnicima, jeste odabiranje „ličnosti godine“. Kriterijumi za navedenu titulu obično su difuzno-konfuzni, ali ova širina zahvata tada dopušta posebnu kreativnost. Nažalost, obično se desi i da naročite kreativnosti ne bude. Najpoznatiji odabir tog tipa poduzima časopis „Time“, koji svoju ličnost godine odabira od 1927. godine.

Časopis „Time“ je proteklu deceniju (2000-2009) nazvao „najgorom decenijom“ i „dekadom iz pakla“. Sintagme koje, navodno, osnažuju efekat bile su i „izgubljena decenija“, „decenija izgubljenih snova“ i tome katastrofično slično.

Period od 1000. do 1009. godine nove ere karakterisalo je mnoštvo naučnih otkrića i pronalazaka. Međutim, za njih je bio zaslužan isključivo arapski ili muslimanski svet. Na primer, arapski naučnik Alhacen dolazi do genijalnih otkrića iz oblasti optike i praktično otkriva naučni metod. Lekar Abulkasis piše studiju iz hirurgije koja (p)ostaje glavni udžbenik iz ove oblasti nekoliko vekova kasnije. Persijanac Avicena učinio je isto sa ukupnom medicinom.

„Nojevi zabijaju glavu u pesak.“ Zvuči poznato? Opaska o priglupim nojevima koji u slučaju opasnosti jednostavno sakriju (samo) svoju glavu jedna je od upornijih i popularnijih budalaština koje ljudska životinja neopravdano pripisuje drugim životinjskim vrstama.

Sedamnaestog decembra 1903. godine, braća Orvil i Vilbur Rajt konstruisali su prvi avion. Međutim, sopstvenom pronalasku Orvil Rajt je namenio prilično ambicioznu istorijsku ulogu: smatrao je da će naprava poput aviona okončati sve ratove u svetu. Pre Prvog svetskog rata, Rajt je pisao kako će avioni ratove učiniti „isuviše skupim, isuviše sporim, isuviše teškim“, pošto će svet biti dobro povezan i istražen, te rat bespotreban. Neko drugi, međutim, avionu je namenio upravo ratnu i ubilačku ulogu.

U jednom sjajnom iako kompleksnom teorijskom radu iz 1936. godine, veliki sociolog Robert K. Merton bavio se veoma zanimljivim fenomenom: nepredviđenim ili nenameravanim posledicama onoga što radimo. Dakle, rezultatima naših aktivnosti koje uopšte nismo hteli da se dogode kada smo planirali tu aktivnost. Fenomen je banalan i poznat: razmenili smo par rečenica sa nekom devojkom, bez namere da ona završi u našem krevetu.