Borka Pavićević

Stvarnost nam je, pozorišna i životna zaista uzbudljiva, kumulacija prošlog je tolika da prošiklja teatrom koji su selektori i organizatori ovogodišnjeg Bitefa nazvali teatrom Jugosfere. Naravno da je to rezultat stvaralaca koji staju na mesta traume kao na izvorište savremene umetnosti (Frljić, Liješević, Selma Spahić).

Jutros na javnom servisu slušam umetničkog direktora Bitefa Jovana Ćirilova kako uporno pokušava da kaže kakva je ovogodišnja koncepcija festivala novih pozorišnih tendencija, međutim, uporna voditeljica hoće da zna gde su karte, kako se kupuju karte. Opet Ćirilov o baroku, pa o secesiji, ona pita „a gde su karte!“

Bila sam u Crnoj Gori, i na sahrani bližnjih, kako to većbiva i, još uvek, i, kako treba, žene nariču, a muškarci leleču. Potom smo se ispeli na najviši vrh Bjelasice, u suton, na dve hiljade metara, jezera duboko ispod, u sumrak, svet je tako lep, slobodni konji trčali su livadama, umro je moj prijatelj i kolega, životni i radni, Dragan Klaić.

Već ima naslovnica koje kao identitet „Parade ponosa“ donose fotografije krvavih ljudi, nasilje se tako ubeležava u „Paradu ponosa“, ona je nužno nasilna. Gotovo da nema jasnijeg primera šta zapravo znači zamena teza. Jer, ako postoji mirna, ili nenasilna demonstracija stavova i opredeljenja, onda su to parade ponosa, svuda, pa i kod nas.

Posledica svega što nismo hteli, „nismo mogli“, a nismo ni znali, jeste da smo se baš strašno zakrvili.

Bez većih komplikacija (administrativnog maltretiranja i „patriotskog“ uzurpiranja), a posebno bez isleđivanja i prebrojavanja krvnih zrnaca, dobila sam pasoš Republike Vevčani, u Makedoniji, prekrasnom gradu iznad Struge i Ohrida, takođe prekrasnih.

U racionalnom i političkom smislu čistunstvo je sigurno jedno od najvećih zala, pa bilo ono i Robespjerovo, kraja mu nema.

I u Crnoj Gori je jako toplo, vruće. Skočivši sa ponte na Muo, Boka Kotorska, ispred kuće preostale familije Homen čiji pradedovi, dedovi i očevi održavaju sat u Kotoru, onaj po kome se računa vreme, na glavnome trgu, kada uđete na vrata od grada, gledam u novonastalu urbanističku konfiguraciju, otplivavši dalje nastojim da uočim kuda se u brdo penju vlasnici novih zgrada, jer veoma često to nisu kuće, već zdanja teško odredive upotrebne vrednosti, pa mislim kako je ipak bilo nadati se da će samo Budva biti „iskorišćena“, ali trend je trend koji može da ugrozi brend.

„Obilježavanje 118. rođendana Miroslava Krleže u prostorijama vile Arko u Zagrebu, u četvrtak, 7. srpnja u Hrvatskom društvu pisaca okupilo je brojne poznavaoce Krležina opusa - teatrologe, teoretičare, dramaturge, reditelje i kritičare.

Veoma je bilo zanimljivo što su se u poslednjem „Utisku nedelje“ (Olja Bećković) javljali, tokom „glasanja“ za utisak, građanke i građani Srbije koji nisu iz Beograda. I to dobro „potkovani“ znanjem o prilikama na Kosovu. U tom smislu bio je ovo jedan od prvih debeogradizirajućih razgovora i u faktičkom i u metaforičnom smislu.

U subotnonedeljnom broju „Danasa“ (na svaki način ne volim reč, pojam, weekend), Zorica Jevremović objavila je redak i vrsan tekst o didaskalijama u drami Biljane Srbljanović „Tajna olakotnih rečenica“, sa podnaslovom „Onaj ko dočita didaskalije u drami „Nije smrt biciklo“ razumeće doslovno podnaslov (Da ti ga ukradu), prihvatiće kraj ove drame kao retki dramaturški primer ostvarenog „flash backa“ kao „flash forwarda“).

Ušla sam u autobus 59, „od Pinka“ do Karađorđevog parka. Mladić je seo na sedište do prozora, ja do njega, a pored mene je stajala devojka. Kako se „smestiše“ tako se dograbiše mobilnih telefona. Ona se ispovedala prijateljici, a on se važno dograbio organizacije skupa protiv NATO-a u Beogradu. Na pitanje može li to malo tiše, odgovorio je da ga zovu iz Predsedništva. Ona uopšte nije obraćala pažnju ni na mene, ni na njega, posmatrala je okolinu, i sažaljivo me gledala kao, „šta je ovoj“, meni, i šta se to nje, mene, tiče što ja pričam, i pričam, i pričam. Rekla sam nešto o autobusu kao javnom prostoru, međutim, i njoj i njemu to je izgledalo kao sasvim suluda ideja i spopadoše me da narušavam njihov suverenitet, identitet i teritorijalni integritet.

Ne znam kako sledeće da upriličim, a da ne budem lična. Hajde da kažemo da biti ličan nije najgora stvar na svetu, naprotiv, no, istovremeno, i da se „ogradim“, lično nikako ne znači privatno. Biće da i u mešanju ličnog i privatnog u javnom prostoru ima neke zbrke.

O kakvom se generalu radi, ili o kakvom kralju. Jednom sam na suđenju u Specijalnom sudu čula predsedavajućeg sudskog veća koji je prisutnima morao da objasni da je čin koji se pred nama odvija sudski čin, da je u pitanju sudnica, i da u njoj ne sede nikakvi ministri i generali, već optuženi, tužilac i odbrana.

Baš mi je bilo žao da počnem sa ovim „baš„, zvuči inadžijski, ali je reakcija na inadžijsku politiku što Zoran Živković, bivši premijer ove zemlje, nije govorio na panelu u Budvi s drugim nekadašnjim premijerima za područja Zapadnog Balkana.