Dragoljub Petrović

U Srbiji nema paničnog straha od toksičnog crvenog blata iz Mađarske koje se izlilo u Dunav i pliva ka ovamo leđnim stilom.

Govoreći u svojim čuvenim metaforama o uspehu i perspektivama posle 5. oktobra, Zoran Đinđić je jednom prilikom to uporedio sa nastankom života - od 25 miliona spermatozoida samo jedan uspe da oplodi jajnu ćeliju i napravi novi život. Sakupivši u DOS-u svakog ko je na leđima nosio tablu „opozicija“, a takvi kad uvate ne puštaju, tadašnji splet nesrećnih okolnosti napravio je široku koaliciju stranaka i svačega drugog što na takvu strukturu liči, a posle se od tih pobeći nije moglo. Najgore u svemu je, ipak, što od takvih ne može da se pobegne ni deset godina kasnije.

Bilo je to nedavno, kada se ovdašnji dnevni list fundamentalno i matematički precizno pozabavio jednim spornim trenutkom srpskog fudbala, što se u vreme „Indirekta“ Marka Markovića, sa sve džemperom na romboide, emitovalo u rubrici „Kutak za sporni trenutak“.

Na jednoj predpetooktobarskoj slavi licitiralo se ko bi koga propustio kroz šake ako se u Srbiji dogodi to što se posle i dogodilo. Osim jednog od prisutnih koji je posle zalogaja ruske salate objasnio da bi bes prema Slobinom režimu iskalio na pevaču grupe Legende (!?), a ostali ga gledali ispod oka u stilu „zašto, pobogu, čoveče“, svi ostali su se uglavnom opredelili za bračni par sa Dedinja. Kako je revolucija 5. oktobra počela rano, do mraka se pomenuto društvo već poprilično razveselilo i obeznanilo, pa nisu bili u stanju da nađu ni svoju kuću, a kamoli Dedinje (o onom pevaču da i ne govorimo), te je plan propao. Revolucija je prošla ko bezbolan porođaj.

Alternativna medicina je naziv za lečenje koje zbog zastarelosti i nedostatka dokaza o delotvornosti, nije deo zvanične medicine. Slično je i sa politikom – Vojislav Koštunica i Tomislav Nikolić sastali su se ovih dana na jednom potpuno alternativnom sastanku gde je falio samo ekspert za šijacu masažu i Vidovita Zorka. Obojica pomenutih alternativaca sa davno uočenom kontrabioenergijom, zbog zastarelosti i nedostatka dokaza o delotvornosti odavno nisu deo zvanične medicine, a kamoli politike. Mada svaki razumni DSS-ovac kod prve čaše pića nazdravlja sa „do godine u Prizrenu“, a posle pete – „do godine u SNS“. Dok svaki razumni SNS-ovac posle pete čaše nazdravlja sa „do godine u Prištini“, a posle prve – „do godine u Vladi“. Naprednjaci su tu malkice trezveniji.

Bogoljub Arsenijević Maki imao bi mnogo više sreće u životu da je posle revolucionarnog prevrata promenio nadimak u Bogoljub Arsenijević Maksi. Nekako to ime više priliči lepoj, srećnoj, bogatoj, demokratskoj Srbiji o kojoj je razmišljao dok je sa slomljenom vilicom bežao preko gromobranskog provodnika od policije u vreme kada smo svi romantično mislili da će ta virtuelna država - srećna, demokratska Srbija - više ceniti jednog Makija od jednog Maksija. Na kraju su, ipak, oba naša junaka završila u lancima - Maki u zatvorskim, Maksi u trgovinskim. Ali, lanci su lanci, njima se u zube ne gleda.

Čudno je za Momira Bulatovića što nikada nije pio na dužnosti(ma). Fascinantno je da neko može napraviti takvu političku karijeru, koja je obilovala svenacionalnim delirijum tremensima, a sve to sa negativnim rezultatima specijalizovanih testova. Saobraćajci tvrde da prema njihovim evidencijama, dok je bio predsednik i premijer, nije imao pozitivan alko-test. Isto tvrdi i Mensa. Bio je trezan - tvrde saobraćajci. Nije bio superinteligentan - tvrdi Mensa. I sve to za čoveka koji je karijeru počeo kao - mlad, lep i pametan.

Kada je Beograđanin Đ.P., otac četvorogodišnjeg deteta, primetio da ga sin sve češće zove „tatek“, umesto kod logopeda, otišao je u redakciju jednog beogradskog lista. Tamo je istraživanjem utvrđeno da se po Beogradu prodaju crtani filmovi sinhronizovani na hrvatski. I objavljen je članak tim povodom sa uskličnikom iza naslova. Posle se Đ.P. vratio kući, a sin mu je rekao: „Ej, šefe, koji ti je vrag?“

Novčanica od 500 milijardi (500.000.000.000) jugoslovenskih dinara sa likom Čika Jove Zmaja, bila je srpska noćna mora, mogao si da odeš u samoposlugu koja je ličila na „lokal u pripremi“ sa svežnjem „zmajeva“, a da te otud vrate, jerbo je kurs skočio u poslednjih pola minuta, poslovođa je mobilisan, kasirke štrajkuju iz razloga smanjenja ličnog dohotka sa hiljadu petsto milijardi na hiljadu dvesta, rafovi nisu na prodaju, dok svega ostalog - nema.

Svojevremeno, kada je golman Vladimir Beara prešao iz splitskog Hajduka u Zvezdu, a crveno-beli zbog podmirenja tog transfera prodali klupski autobus, rukovodioci dalmatinske komunističke partije, nenaviknuti na ovu vrstu tekovina trulog kapitalizma i nedostatka socijalističke svesti, slali su depeše centrali ne bi li nekako opravdali odlazak najboljeg hrvatskog vratara svih vremena. U jednoj od depeša, kaže legenda, splitski komunisti izrazili su sumnju da je Bearin transfer u beogradski klub rezultat njegove namere da ubije druga Tita, lice sa stalnim mestom boravka u glavnom gradu SFRJ.

Tačno devedesete, negde na živopisnim stranicama časopisa „Velika Srbija“, doktor Vojislav Šešelj pojačan tadašnjim vođama navijača Zvezde i Partizana, Šucom i Ćumetom, izneo je zanimljiv predlog o ubrzanom razvoju ovdašnjeg pikanja lopte po livadama i šljivicima - da ova dva kluba promene nazive u skladu s padom Berlinskog zida i padom dotičnog četničkog vojvode s kruške. Oba pada imala su posledice - prvi pozitivne po svet, drugi negativne po Srbiju. I umalo po srpski fudbal, disciplinu koja izaziva radost mnogobrojnih lošesrećnika, i to uglavnom neverovatnim spletom srećnih okolnosti. Na primer, sva tri njihova ključna igrača promaše penal, i neko od „naših“ ni kriv ni dužan uđe u istoriju srpskog fudbala.

Prateći tabloide - a avgust je mesec kada se retko ko laća Tukididovih „Peloponeskih ratova“ ili Čerčilovih memoara - jasno je da na ovdašnjoj estradi niko ne razmišlja o našoj rezoluciji u UN, već se u nedostatku miševa pronađenih u pivskoj boci svi fokusiraju na oštar hladnoratovski sukob Jelene Karleuše i poznatog astrologa Saše Popovića. Astrolog je u paralelnom intervjuu za sve tabloide, paralelno rekao da dotična JK neće više kročiti u „Grand“, dok je ona doslovce izjavila: „To bi bilo isto kao kada bi ludi Milojko koji drži kafanu u Pržogrncima rekao da Lejdi Gaga nikada neće kročiti u njegovu kafanu.“

Željko Ražnatović Arkan odavno nije prisutan među nama, ali njegovo delo i dalje živi - rekao bi, recimo, Borislav Pelević, poslanik Srpske napredne stranke, da mu kojim slučajem daju da vodi Vesti TV B92 u 19 sati. Kosturi iz njegovog trokrilnog ormana ispadaju s vremena na vreme, nadovezala bi se na taj patosiran uvod novinarka B92, u prilogu o dugometražnom filmu koji je ovih dana neki Arkanov lični biograf navodno ponudio Tužilaštvu za ratne zločine, pod uslovom da dobije Zlatnu Palmu, Oskara i status zaštićenog svedoka.

Sutra je petak, trinaesti. Počinje Guča. U Srbiji ima onih kojima poseta Saboru trubača u Guči dođe ko redovan sistematski pregled i ventilčić za dalji (mahom raskošan) život, ali i onih kojima ovo petodnevno avgustovsko „šizenje i ludenje“ u varošici kraj Lučana izaziva povišenu hipertenziju i utisak da se radi o „maloj seoskoj zabavi u kojoj ljudi koji ne znaju da sviraju zabavljaju ljude koji ne znaju da piju“. Slično je i sa Exitom, drugim velikim srpskim festivalom, za jedne „leglom narkomana“, za druge svakogodišnjim magnetom za osećaj pripadnosti nekoj drugoj Srbiji .

Neće biti mleka, javio je spiker melodramatičnim tonom, a kamerman je švenkovao prema usamljenoj kravi na pašnjaku. Grandiozno biće, Srbin, sedeo je pred ekranom, gledao sve to, pio pivo na cuclu, bez da mu je zaigrala ijedna crta lica, uključujući i nožni palac. Srbija duguje 23,6 milijardi evra, skoro se zagrcnuo spiker, a kamerman je švenkovao prema nebu.