Duško Bogdanović

Pola stoleća bar televizija je nekrunisana vladarka u svekolikom carstvu masovnih komunikacija: nepodnošljivo arogantna, groteskno samoljubiva, sujetna poput Snežanine maćehe, često - duboko svesna moći i uticaja - i lakomislena, sklona improvizacijama, čak i nipodaštavanju sopstvenih zanatskih uzusa i profesionalnih aksioma... Ali, jedna je jedina, nedodirljiva na tronu!

Vučić je (opet) video Olju! Ovoga puta beše više od dva i po sata, sam samcat, „vis-a-vis“ (preko puta) sa domaćicom „Utiska nedelje’’. Može li više pod srpskom medijskom kapom? Šta mu još preostaje? Da sam sa sobom razgovora i tako realizuje onomad promašenu šansu kada je to objektivno mogao, dok je uređivao famozne „Radikalske talase’’, neodbranjivo najgoru političku splačinu otkada je prvi put mali ekran počeo benigno (e, ova je formulacija, priznajem, vrlo diskutabilna) da zrači oko sebe okupljenu Srbadiju.

Nekako po inerciji valjda, mnogi su skloni da dva novinarska zvanja - sportski reporter i komentator - poistovete. Ne spadam u takve, štaviše vrlo ih, do cepidlačenja čak, odvajam, budući da su žurnalistički rodovi ili, kako neki vole da kažu - žanrovi iz kojih su spomenuta zvanja izvedena, dakle reportaža i komentar, veoma, veoma različiti.

Da li volite biografske filmove? Igrane, dokumentarne, televizijske? Mislim i na one posvećene ličnostima kojima je muzika obeležila i definisala žitije, a posredno, ako ne baš doticala živote, ono izvesno, budila snažne emocije kod miliona i miliona poštovalaca.

Minulih dana poneki su se među nama (pri)setili petih oktobara.

Postoji deo, inače golemog navijačkog sveta, koji pasionirano skuplja detalje iz života svojih dobro (pret)plaćenih ljubimaca, posebno se to odnosi na pikanterije iz onih sivih zona, obično uspešno zatomljenih predanim radom za to zaduženih stručnjaka. Što je, naime, sportski kolektiv - reprezentacija, klub, svejedno je - ili tek pojedinac, veći, moćniji ili uspešniji, teže je doći do skrivenih priča o događanjima van vidnog polja gledalaca ili pratilaca sporta putem medija.

Nekolike konstatacije vezane za rezultate naših sportista u minulih stotinak dana i tri pitanja tim povodom.

Opet, Insajder! Opet izvanredna prilika da Brankica Stanković i članovi njene malobrojne ekipe (Mirjana Jevtović, Irena Stević, Đorđe Nasković i Ivan Angelovski) održe nekoliko javnih časova iz angažovanog, odgovornog i društveno korisnog novinarstva. Predmeta koji - na raznim fakultetima, školama, školicama i šantiškolicama na kojima se, kao, edukuju budući žurnalisti, uz odista raritetne izuzetke, godinama već, bez imalo uspeha - pokušavaju da predaju tome nedostojni i nedorasli diletanti. Od loših učitelja, đaci su (im) još gori!

Pre nekoliko leta Boris Tadić je bio na vrhuncu moći, snage i (pre)potencije. Okružen gomilom jesmena, ketmena i sličnih pojavnih oblika, naročito iz reda medijskih klimoglavaca, pi(j)arovski beše definisan do nestvarnog. Sveprisutan poput gripe - od univerzitetskih aula, briselskih salona, svečanih stadionskih i dvoranskih loža, sa čašom šampanjca u ruci, ili sa Dodikom oko vrata, raspevaniji od Kebe i Šabana na seljačkim svadbama, pa do učestalih poseta opskurnim, naročito, zemunskim krčmama.

Nikada valjda, neću razumeti neke odluke, neke poteze, neka ponašanja ljudi sa ovdašnjih televizija. Nije reč samo o zakeranju ili džangrizavosti koja ide pod ruku sa podacima iz izvoda iz matične knjige rođenih, ne radi se ni o nekritičkim udarima nostalgije za vremenima kada je sve - pa i na televiziji - kao, bilo bolje i smislenije...

Rekao bih da je pre reč o pukoj slučajnosti negoli o uspešnoj realizaciji nečije zamisli, ali kako god tu pojavu tumačili, uočavam - u poslednje vreme intenzivno čak - sve više domaćih sportskih žurnalista koji vrlo uspešno - kada im se ukaže prilika u profesionalnom angažmanu - hvataju kopču sa vremenom i prostorom. I, naročito, identifikuju one vrlo izražene, a (novo)nastale granice među istima: ono što je bilo i što danas jeste!

Minulog osamnaestog aprila, u losanđeleskom „Nokia Teatru“ odražana je 28. godišnja manifestacija povodom svečanog ulaska u Kuću slavnih rokenrola.

Milorad Milinković zvani Debeli je reditelj ovdašnji. Diplomirani. Voli da režira filmove (‘’Mrtav ladan’’, ‘’Potera za sreć(k)om’’) ili televizijske serije (‘’Dangube’’, ‘’Nadrealisti’’, ili kako se već zove) koje bi trebalo da budu smešne. Kako kome. Meni nisu.

U zamračenoj sobi - dok se mašina za rashlađivanje tuče sa spoljašnjih četrdesetak stepeni na suncu, koliko je već ujutro bilo ovih dana u mom gradu - pokušavam da se koncentrišem na neki tekst, kad li iz televizora, sasvim neočekivano, budući da je bio „rimoutovan“ na kanal VH1, krene da zaurlava zurla (valjda to, jer kod Bregovića ništa nikada nije pouzdano) poznati, a meni vrlo, vrlo davno nečuveni uvod u pesmu „Lipe cvatu“ jugoslovenskog benda Bijelo dugme.

Magična privlačnost sporta je, uz sve ostalo, i u njegovoj nepredvidivosti. Neočekivanosti. U, zapravo, iskonskom njegovom jogunjenju protiv apriorne zadatosti, pre nego što je sve, uistinu, okončano. Utakmica, trka, meč, takmičenje, prvenstvo...