Pavle Simjanović

U "Istoriji Rusije" Pavela Miljukova, izbeglice od komunizma, napisanoj tridesetih u Parizu i namenjenoj prevashodno Francuzima, u delu koji se bavi kozačkim ustankom Stepana Razina 1670. godine na jednom mestu stoji, "Barjatinski, probijajući se ka donjoj Volgi, umnožava broj pogubljenja i podiže svuda vešala koja proizvode dubok utisak".

Nije neobično da Argentina, zemlja sa jedne strane intenzivno urbana a sa druge sasvim ruralna, sa političkim uređenjima koja su šetala od socijalizma do fašizma i nazad, povremeno pronalazi autore koji su u stanju da stvore žanrovski uzbudljive i, u isto vreme, angažovane filmove kao što su "Zvanična verzija" iz 1985. godine ili skorija "Tajna u njihovim očima".

Mađarski film "Beli bog" počinje sekvencom u kojoj devojčica vozi bicikl sumnjivo praznim ulicama Budimpešte. Napušteni automobili sugerišu da se dogodila nekakva kataklizma. Odjednom, umesto zombija gladnih ljudskog mozga, našoj junakinji počne da se primiče, u divljem trku, čopor od nekoliko stotina relativno krupnih mešanaca. Radnja se, u najnapetijem trenutku, prekida i reditelj nas vraća nekoliko meseci unazad kako bismo saznali kako je do jedne tako začudne situacije došlo.

Film o rvačima slobodnim stilom? Po istinitom događaju? Od reditelja i scenariste praznog i nedefinisanog "Kapotea"? Da sam sve to znao unapred verovatno bih zaobišao "Foxcatchera" kao premijeru predstave po tekstu mladog srpskog dramskog pisca i propustio bih jednu od najboljih karakternih studija izašlih iz američkog (a i svakog drugog) filma u poslednjih nekoliko godina. Mark (Čening Tejtum) i Dejv (Mark Rafalo) Šulc osvajači su zlatnih medalja na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine.

Film "Ničije dete" počinje scenom u kojoj grupa lovaca 1988. godine u okolini Travnika pronalazi u šumi divljeg dvanaestogodišnjaka, bez odeće, sa dugačkom kosom i noktima, kako živi sa čoporom vukova u uverenju da je jedan od njih. Priča je, navodno, istinita, te sve nelogičnosti i pitanja lako prolaze bilo kakav test mogućeg i verovatnog. Kako je dečak mogao da, u tako krhkoj dobi, preživljava balkanske zime tokom kojih temperatura ide do minus dvadeset? Nekako.

Alehandro Gonsales Injaritu veliki je umetnik i to ne na način na koji se to obično misli već u pogledu prevare, stvaranja imidža za opsenjivanje prostote. Ostala mi je urezana u svest jedna slika, spremna da iskoči sada, deset godina kasnije. Nekakav festivalski intervju povodom filma "Vavilon". Injaritu na sebi ima svetlo smeđu kožnu jaknu upotpunjenu obaveznom ešarpom, preplanuo je, sa divljom, talasastom frizurom, miriše na novac onako kako to rade ljudi iz marketinških agencija (second hand i sat od pet hiljada dolara). Izgovara da je "kada je počeo mislio je da pravi film o tome koliko smo drugačiji a kako se približavao kraju shvatio je da pravi film o tome kako smo svi isti". "Ma, koga ti ovde zaj...", kažem ja sebi, i u tom trenutku Injaritu u mojoj svesti umire kao umetnik i biva rođen kao umetnik, ali ne onakav kakav bi on voleo da bude.

Teško je ućutkati unutrašnji glas koji vam tokom gledanja "Snajperiste" Klinta Istvuda bez prestanka postavlja pitanja "Da li je ovo sad kritika američke politike?", "O čemu razmišlja dok planira ovu scenu?", "Boga mu, kakva kolekcija patriotskih zvukova i slika, ali, da li on to pametno udara po bezumnicima njihovim sredstvima?"... Taj unutrašnji glas je, najverovatnije, potpuno pogrešan, jer, da li "Full Metal Jacket" gledate tražeći nekakvu suštinu? Stvar je u tome, barem kada je Kjubrikov film u pitanju, da suštine nema, dok se pred našim očima oslikava groteskni hiperrealistični portret stvarnosti. Sve je tu, dakle, za onoga ko želi da vidi.

Pokušao sam, zaista sam pokušao da u cilju potpunijeg teksta o filmu pročitam roman „Pedeset nijansi - siva“. Prvo sam čitao sam, onda sam pročitao nekoliko stranica naglas devojci, zatim smo njena sestra i ja naizmenično čitali jedno drugom... Prilikom svake od tih formi čitanja nekoliko minuta je pažnja bivala zabavljena kempi „toliko loše da je smešno“ ugođajem nakon čega bi usledila dosada i bacanje proklete stvari iz šaka.

Priča o Blečli Parku, britanskom centru za dešifrovanje nemačkih poruka tokom Drugog svetskog rata jedna je od onih koje kod svakog ljubitelja istorije izazivaju prolazak prijatnih žmaraca kroz kičmu. Imu tu svega, nauke, bizarnih ljudi, tajnovitosti, osećaja minornosti sopstvene egzistencije unutar ogromnih događaja...

Na Paliću sam bio prisutan (neetički sam naoštrio sluh sa razdaljine od par metara, zapravo) kada je jedan iskusni filmski kritičar, šezdesetak godina mlad, svom kolegi slične starosti i kilometraže saopštavao utiske posle filma „Zimski san“ koji je kolega propustio. Razgovor je išao otprilike ovako...

„Berberian Sound Studio“ Pitera Striklanda našao se na nekim uvaženim listama najboljih filmova iz 2012. godine. Recimo, na listi časopisa Sight & Sound je na petom mestu a ispred njega su „The Master“ Pola Tomasa Andersona, portugalska negledljiva konceptualnost „Tabu“, „Amour“ i „Holy Motors“.

Prvi film Roja Andersona "Ljubavna priča"(u svetu preveden kao "Švedska ljubavna priča", valjda zato što se iste godine pojavio američki film istog naslova sa Ali Megroui Rajanom O'Nilom) mogao bi da bude sinhronizovan na češki jezik i bezbolno prođe (ako izuzmemo malo ikeaističke novogradnje i nameštaja te bergmanovskih samopreispitujućih deonica) kao deo češkog novog talasa.

Po jednom zaboravljenom dramaturškom pravilu film bi, ako je priča izvedena kako valja, trebalo da bude razumljiv gledaocu čak i ukoliko ne razume jezik kojim likovi govore, tj. ni u jednom trenutku gledalac ne bi bio u prilici da ne ume da da odgovor na dva osnovna pitanja tokom gledanja scene: "ko je ovaj?" i "šta hoće?". Gledano na taj način ukrajinski film "Pleme", priča koja se dešava u internatu za gluvoneme starije adolescente, može se smatrati savršenim.

Bilo je i ranije pokušaja dugogodišnjeg, čak višedecenijskog praćenja junaka koje na kraju završi jednim, samostalnim delom, uglavnom dokumentarnih, mada je Majkl Vinterbotom od 2007. do 2012. godine snimao u etapama igrani film "Everyday", no, nikada to nije uspelo na nivou eksponiranosti i hitičnosti kao u slučaju filma "Boyhood" Ričarda Linkletera.

Glavni ako ne i jedini utisak koji ratni film valja da izazove kod gledaoca (isključujući direktno propagandne, snimljene dok ratovi traju) je da se oseća srećnim što sam nije i najverovatnije neće učestvovati u događajima te vrste, te da taj osećaj bude praćen uzbuđenjem i zabavom.