Snežana Čongradin

Na tom talasu nepriznavanja Kosova, govora mržnje prema nacionalnim, verskim, seksualnim i ostalim „manjinama“, kukanja i zapomoganja jer je navodno teško sedeti na dve, tri, pet stolica, balansirati i biti dobar sa svima, nemoguće je više kliziti. Održavati tu predstavu kod biračkog tela i građana Srbije o navodnoj ravnoteži koja se predstavlja kao politička veština ovdašnjeg predsednika Aleksandra Vučića.

Država je ponovo iskoristila moje prijatelje, moju porodicu i sve moje na svetu da bi pojedinci nastavili da kradu, lažu i vrše propagandu koja pojedincima, okupatorima na vlasti i grebatorima javnog dobra za ličnu korist, kao i korist njihovim prijateljima i članovima porodice, zarade na nauštrb moje.

Da li je Aleksandar Vučić priznao Kosovo, odnosno da li ga je, u vrednosnom smislu, time izdao, uspostavljajući dogovor o dokumentima građana nekadašnje južne srpske pokrajine, potpuno je besmisleno pitanje.

Uoči sve izvesnijeg, a pod pritiskom takozvanih stranih sila, rešenja kosovskog pitanja, odnosno priznanja faktičkog stanja i nezavisnosti nekadašnje južne srpske pokrajine, istina o ulogama srpskih zvaničnika i političke elite iz devedesetih godina sve je bleđa i udaljenija od istine.

Avgust je prazan mesec. U javnosti naveliko prepoznat kao mesec u kojem se intenzitet uznemirujućih ili naprosto značajnijih događaja i "pomeranja" u javnom prostoru smanjuje, utišava, strpljivo, ili pospano čekajući jesen.

Sudeći prema načinu na koji se Aleksandar Vučić odnosi prema zločinima Srbije tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije, na koje je svesrdno, kao potrčko osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, huškao, dobro bi mu došla jedna Oluja Srba sa Kosova, sa ciljem pokušaja zataškavanja svoje krvave i bratoubilačke političke biografije.

Potpredsednik Srpske liste Milan Radoičić, koji se dovodi u vezu sa ubistvom Olivera Ivanovića kao organizator kriminalne grupe koja je pomagala u zločinu, snimio je video poruku u Leposaviću, na severu Kosova.

Kada je pre nekoliko dana radnik Fijata izašao iz Vlade Srbije, nakon razgovora sa premijerkom Anom Brnabić o osnovnim uslovima života zaposlenih u toj kompaniji, odnosno egzistencijalnoj budućnosti svih zaposlenih i onima koji zavise od njihovih plata, delovao je kao da je upravo, u ime logoraša, pregovarao sa onim koji je "vlasnik" tog logora, koji ga je u logor smestio, te sada namerava da mu oduzme i tu koricu logoraškog hleba.

Sabor Srpske pravoslavne crkve dogodio se juče u Predsedništvu Srbije. Naviknuti na mnogo goru situaciju od ove, u kojoj se u sekularnoj državi jedan skup popova odvija u kabinetu predsednika, trebalo bi napomenuti da su država i crkva u Srbiji, u poslednjih trideset godina, delovali uvek, manje-više, u saglasju.

Sećate se kad je Slobodan Milošević bio vrhovni komandant? Kada je vojska bila obavezna i kada su se ispraćaji u kasarne, preciznije - na ratišta, događala, u najvećem broju slučajeva, uz ponos i slavlje roditelja muške dece?

Promena se dešava. Koruptivni režim sa teretom ratno huškačke prošlosti je odlučio da pokuša da preživi.

Odgovor Aleksandra Vučića predsedniku Crne Gore Milu Đukanoviću i Aljbinu Kurtiju, premijeru Kosova, da bi pre bio vuk samotnjak nego bestidna i nemoralna hijena, odvija se u kontekstu trošenja novca poreskih obveznika, građana Srbije, na kinesko oružje i šepurenje njime pred građanima regiona.

Ovih dana obeležava se trideset godina od početka srpske agresije na Bosnu.

Zalažete se za sistemske promene, a da li se sećate 2003. godine?

Stavljati takozvani državni interes iznad očigledne smrti, patnji žrtava agresije, kao i činjenica o profiterstvu bolesnih umova koji sprovode pokolj nevinih civila, ubijajući ih i isterujući ih u milionima iz svojih domova, karakterističan je, ponovo jedinstven na evropskom tlu.