Svetislav Basara

Ljudi moji, kad sam video snimke pustoši koju je napravila oluja „Sendi“, odmah sam pomislio da je krajnje vreme da se prestane sa snimanjem takozvanih filmova katastrofe. Jeste da takvi filmovi producentima donose goleme pare, jeste da cenjeni publikum uživa u njima, ali pre ili kasnije se sa bioskopskog platna uragani prenesu u stvarnost i onda bude belaj.

Osramoti nas džumhurbaškan u Makedoniji. Blagočestiv kakvim ga je bog dao, a rad da ugodi domaćinima, izjavio negde da je makedonska rakija bolja od srpske. Ajde da je to izjavio njegov prethodnik, Jego ex Sijatelstvo, koji rakiju, kao momak iz kruga dvojke, slabo ili uopšte ne konzumira, nego baš Nikolić, čuveni rakijoproizvođač iz Bajčetine, naše nove Belanovice.

Ugnjavih sa Sajmom, ali šta ću, cenjeni publikume. Tamo se za razliku od Srbije bez Sajma knjiga ipak nešto događa, a i red je da ga simbolično zatvorim. Elem, potegnem vam ja u subotu, u pratnji mog štapa u famoznu Halu jedan, kad tamo, na stepeništu stoji neki dilber koji, čim me ugleda, gotovo povika: „Šta će vam taj štap?“

Luda kuća, cenjeni publikume. Neka studentkinja imenom Katarina, rodom iz Brazila, turila na aukciju svoju nevinost i - da vidite - krenulo joj. Izvesni Japanac, očigledno ljubitelj himena, ponudio joj šeststo soma evra i šta da vam kažem - prodato.

Dobro, bre, ljudi, sad kad smo većinski protiv ulaska u EU, kada nas i sama EU sve poprekije gleda, sada kada je evroentuzijazam spao na najniže grane, hajde, brate, da se vratimo starim, dobrim balkanskim običajima, među kojima ima, nemoj da smo nakraj srca, i jako dobrih poput dozvoljenosti pušenja na javnim mestima. Šta se, more, više foliramo?

Vesele se srpski zatvori, raduju se srpske tamnice, pucaju lanci na robijaškim okovima. Vlada Srbije odlučila je da amnestira veliki broj osuđenika za teška, mada - tvrde u vladi - ne i za ona najteža krivična dela. Skromni su kapaciteti u našim zatvorima, velika je, kažu, gužva, pa daj da to rešimo, nema smisla da se ljudi muče u neuslovnim mardeljima.

Pa, dobro, gde je ta prljava kampanja najavljena za finiš unutarstranačkih izbora u DS-u. Meni se čini da je bila prljavija u početku. Ovih dana su se nekako ućutali, o svom se jadu zabavili, što bi rekla baba-Kurana, a deseti novembar je tu, nadohvat ruke. Ono jeste, pojavili su se nekakvi antiđilasovski klipovi na Jutjubu koji razotkrivaju raznorazna leva skretanja, ali takav je Jutjub. Demokratičan. Svašta se tamo pojavljuje. Tamo nije vest da je pas ujeo čoveka, nego da je čovek ujeo psa.

Đorđe Vukadinović baš nema sreće sa otvaračima Sajma knjiga. Sajam je, naime, ove godine, zajedno sa gošćom iz Mađarske, otvorila moja dobra druga, Rada Lazić, dama koja se nikako ne uklapa u Đoletov profil idealnog srpskog govornika za otvaranje „naše najznačajnije književne manifestacije“.

E, moja Srbijo, čim se baviš, u čem dane traćiš. Jeste se Dačić rukovao, tvrde jedni dobro obavešteni izvori; nije se rukovao tvrde drugi, još obavešteniji. Ispade, konačno, da se Dačić ipak rukovao, ali tamo negde, na kraju razgovora, kada je to takoreći neprimetno, nevažno, pa čak i ponižavajuće za kosovskog korukovaoca. No, dobro. Kao što se i očekivalo, beogradski DSSluk je potpuno pomahnitao i čin Ivičinog rukovanja momentalno proglasio veleizdajom. Bilo je i koalicionih partnera koji su seirili - džumhurbaškan, na primer - zbog toga što je baš Dačić ispao Branković. Ovog, međutim, slučaja što se tiče, Ivica je ispao daleko najracionalniji u zaumnom, vlaškomagijskom svetu srpske politike.

Pročitah negde ovih dana da će obuka za vozački ispit po novom koštati sedamdesetak hiljada RSD, što je ekvivalent sumi od sedam miliona muda sterlinga u drahmama, a to su, dame i gospodo, pare za koje se može kupiti upotrebljiv polovni automobil.

Dveri baš nikako da se zatvore. Nisu (za sada) neka politička snaga. Ali znaju da naprave promaju. Evo, recimo, pokrenuli su kampanju za ukidanje autonomije Vojvodine. Da naše javne tužibabe nisu onakve kakve jesu, ta kampanja bi se bez naročitog natezanja mogla okvalifikovati kao krivično delo „pokušaj rušenja državnog poretka“, tako se valjda delo zove, jer je vojvođanska autonomija zapisana u Koštuničinom psihodeličnom ustavu.

Znate šta, sada kada se utišala euforija oko Baumgartenovog skoka „sa ivice svemira“, upadoše mi u oči izvesne sličnosti između tog poduhvata i srpske politike. Tu je pre svega (u oba slučaja) reč o čistom avanturizmu.

Da nema Ivice Dačića, trebalo bi ga izmisliti i potom momentalno zaboraviti. Ali Ivica je tu, i to poodavno, i jednostavno ne dozvoljava da padne u zaborav. Naumio je, izgleda, da karijeru kruniše useljenjem u pustolinu na Andrićevom vencu - što je san svih srpskih političara - i zdušno radi na tome. Nema dana da nešto ne otvori (ili da bar nekoga ne zatvori), nema venca koji Dačić neće položiti i posle polaganja održati besedu. Predizbornu, da se razumemo. Zna dobro Ivica šta narod voli da čuje i u svakoj prilici će narodu saopštiti željeno.

Elem, u nedelju je jedan čovek prvi put probio zvučni zid, a da pritom nije sedeo u nekoj letelici, nego onako, lično, gotovo pa glavom ko u zid. Nisam, da se razumemo, poklonik takozvanih ekstremnih sportova, ne oduševljavaju me tipovi koji („zbog adrenalina“) skaču sa oblakodera i litica jer je padobran po definiciji naprava za „ne daj bože situacije“, a ne za zajebanciju.

Optimizam je velika stvar, cenjeni publikume. Takav stav, tvrde lakomislena braća koja život posmatraju kroz ružičaste naočare, polovina je puta do pobede. Saglasno tome, možete sa pedeset procenata verovatnoće računati da će iduće godine, najkasnije u ovo vreme, „na čelu Srbije“ ponovo biti Demokratska stranka, a na demokratskostrankinom čelu, a da ko bi drugi nego autor smele prognoze, Jego ex Sijatelstvo, Boris Prvi Tadić, Viteški Pomiritelj.