Svetislav Basara

Mnogi komentatori ovdašnji, ako ne i svi, zdravo su skeptični u pogledu Vučićeve borbe protiv korupcije, što i nije naročito čudno imamo li u vidu rezultate dosadašnjih „odlučnih obračuna sa korupcijom“, koji su po pravilu završavali racijama na Buvljaku i Zelenom vencu.

Mic po mic, mac po mac, dođe Maca na vratanca novosadskog Pozorišta mladih. Pre nedelju-dve, Maca je negde izjavio da odustaje od upravničkog mesta, ali Macini pokrovitelji, očigledno, nisu, pa će Pozorište mladih u najskorije vreme dobiti, hajde da kažemo, kontroverznog intendanta.

Nijednog dana bez sluđivanja, to bi mogao da bude moto ovdašnjih tabloida. Slučajno li jedna noć prođe bez nekog spektakularnog ubistva ili silovanja, omakne li nam se relativno normalan dan, ništa zato. Tu su takozvani „kemtrejlsi“, tragovi koji na nebu ostaju iza mlaznih aviona, a u kojima su večno budni čuvari otkrili još jednu zaveru protiv Srbije. Saglasno njima, putnički avioni u preletu preko našeg vazdušnog prostora zapravo nas, „pod maskom izduvnih gasova“, zaprašuju bojnim otrovima. Videlo to valjda nekada u detinjstvu, avione privredne avijacije kako zaprašuju useve, pa povuklo analogiju.

Radujsja SPS-e, na mnogaja ljeta SNS-e, i, uopšte, vladajuća koalicijo, pohvalio vas je lično Čitluk dr Sahibija, srpski i kosovski kardiolog, autor veleumne parole „Kosovo je srce Srbije“. Rečeni visokouvaženi i neizbežni opskurant blagoizvoleo je na sednici vaseljenskog sabora svoje stranke oceniti situaciju u zemlji, okruženju, svetu, univerzumu, pa čak i dalje, sve do granica beskraja dokle otprilike dopire njegov hipertrofirani legalistički ego.

Daj da aferu „satovi“ već jednom stavimo ad akta, nema smisla dužiti, mi ionako živimo izvan vremena. Dakle, ovako, Miloše Kikiću, ja onomad rekoh da ne postoje originalni tag hojeri od sto evra, a ono što se može pazariti po te pare, nije tag hojer nego đubre na kome je napisano tag hojer.

Umetnost i politika - znamo, cenjeni publikume, da to uopšte nije srećan spoj. Politika, da kažemo, operiše najnižim strastima, dočim bi umetnost trebalo da nas, makar i privremeno, uzdigne iz odvratnog blata svakodnevice. Najbolje je - i za politiku i za umetnost - da se nađu što dalje jedna od druge. Ali tako nešto je uspevalo na veoma malo mesta i veoma retko. Ovde, kod nas, nikada i nikako. A moralo se, mora i moraće se. Jer je srpska politika takva: u sve se meša, sve bi da kontroliše i još zahteva da je saborno volimo, takvu kakva je. Svi znate kakva je, pas je s maslom ne bi pojeo, da ne dužim, nego da pređem na stvar.

Miloš Kikić, lepog li imena, komentator ovdašnji, baš rešio da me izvaćari za sto evra. Sećate li se afere „Dulićevi satovi“. Moja malenkost tim povodom beše napisala da na ovom svetu ne postoje tag hojeri od sto evra, ali je neprejebivi Srbin, Kikić, našao rupu u tag hojeru, tvrdi da ima takvih satova, pa ga ovom prilikom pozivam da tu čuku donese u redakciju „Danasa“, sa priloženim sertifikatom (to ide uz tag hojere), pa će, umesto sto, dobiti sto pedeset evra.

Dršte se dobro, pevaljke, manekenke, starlete i - uopšte - nestašne, a poznate dame! Urednik jednog ovdašnjeg tabloida raspisao je poternicu za video-snimcima džetseteraških seksualnih poduhvata.

Opoziciono delovanje grogirane Demokratske stranke svelo se na povremene javne nastupe Jego ex Sijatelstva, doktora Borisa Tadića. Za razliku od pomalo zakasnele reakcije na Poslastičarevićeve spiskove nepodobnih intelektualaca, ovoga puta se pravovremeno oglasio glede Parade ponosa, i to sa Fejsbuka, tog opijuma za narod dvadeset prvog veka.

Kosovske terminologije što se tiče, cenjeni publikume, džumhurbaškan Nikolić je čist Dante u odnosu na Sahibiju, koji nije mogao da smisli ništa bolje od slogana „Kosovo je srce Srbije“. Počujte samo kako gordo i trogatelno zvuče Nikolićevi stihovi: „Bez Kosova i Metohije bi se osećali kao čovek u velelepnoj palati koji je na smrt bolestan.“ Dobro, bilo bi tu malo posla za nekog lektora, ali sve u svemu, stilski napredak je očigledan.

Skupština velevladajuće SNS, održana u prošlu subotu, na dan Svete Efimije, najbolje se može opisati kao - srceparajuća. U nekim segmentima poizdalje je zaličila i na neku skupštinu korejske velevladajuće partije, mislim pre svega na količinu emocija i toplih reči kojima je novi Dragi Vođa, Aca Vučić, obasuo Velikog Vođu, Tomu Nikolića, blagoizvolivšeg da svojim prisustvom uveliča uzvišeni skup.

Pa neka mi samo kažu da je preterao onaj (ona?) koji je svojevremeno Skupštinu Srbije nazvao/la drumskom krčmom. Obratite pažnju, namćori/ke, kako sam rodno ravnopravan. Elem, što bi rekao Josif Visarionovič, v čjom djela?

Ne samo baba-Kurana, ne potežimo tako veliki autoritet, svaka će vam srpska baba reći da mrtve ne valja uznemiravati. Što znači: nipošto ih ne olajavati (o njima ili sve najbolje ili muk) niti im raskopavati grobove i ponovo ih ukopavati, bez obzira na uzvišenost (češće - niskost) pobuda.

Ništa novo ni na zapadu ni na istoku nekada svemoćnog DS-a. Istina, bura unutarstranačkih strasti kanda se malo smirila, ali daleko je to od mirnog i udubnog mora. Izgleda da sam ja svojevremeno precenio famoznu demokratskostranačku „unutrašnju organizaciju“.

Nije mala stvar kada Jego ex Sijatelstvo na pitanje „šta trenutno čitate“ bez razmišljanja, dakle iskreno, kaže: „Čitam ’Priče na ćošku’, izabrane intervjue Olivere Đurđević“. Nema boljeg marketinga. Dobro, ima tu malo i ličnih motiva, i on se nalazi među intervjuisanima. Ali ne treba mu ništa zameriti: „Priče na ćošku“ vaistinu treba pročitati. I u ovoj rečenici ima ličnih motiva - i ja sam na spisku intervjuisanih. Ali je, uprkos tome, treba pročitati. Mnogo se toga iz ovog zbornika intervjua može saznati o duhu proteklih desetak-petnaestak godina, koje, ako razumete šta hoću da kažem, nikako da prođu.