Svetislav Basara

Da sam nekim slučajem politička stranka, gledao bih da ne učestvujem na lokalnim izborima u Boru, a ako bih već, prestiža radi, morao, molio bih Boga da ne pobedim. Među tzv. „gradovima srednje veličine“ u Srbiji, Bor je nesumnjivo šampion beznađa i opustošenja, iako je i u ostalim stanje veoma loše. Da se ne lažemo: katastrofalno je. To nezaustavivo propadanje „srednjih“ gradova, koje je koincidiralo sa propašću srednje klase, posledica je apsurdne politike centralizacije koja se ovde kontinuirano vodi od Osme sednice do dana današnjeg. I dan-danas opsednuti fantomom teritorijalnosti, još uvek snivajući u potaji (da se EU Vlasi ne dosete) Veliku Srbiju, naše nesposobne političke elite su uspele da stvore samo Veliki Beograd, tradicionalno zborno mesto svih Velikosrba i Megapatriota.

Dođe mi konačno do ruke „Kratka povijest budućnosti“ Žaka Atalija, knjiga koja je izazvala ogromno interesovanje u Evropi, pa i Hrvatskoj gde je prevedena, dočim ovde za nju zna veoma ograničen krug poznavalaca. Pakosnik bi rekao: to je zato što nemamo neku naročitu budućnost. A neki još veći pakosnik bi rekao: to je upravo zato što imamo budućnost.

Ovde baš ne vole da rasvetljavaju neka ubistva. Uvek nedostaje onaj metafizički fenomen zvani „politička volja“. Ponekad se to objašnjava uticajem rehabilitovanog i nacionalno pomirenog SPS-a, što ima veze sa pameću.

Eh, puste narodne mudrosti. Zvuče mudro, ali nema tu mnogo mudrosti. Uzmimo, recimo, poslovicu: krčag ide na vodu dok se ne razbije. Poslovica bi trebalo da nas pouči da je sve prolazno i da - pre ili kasnije - svakoj raboti dođe kraj. U stvarnosti, međutim, kada se razbije jedan krčag, kupi se drugi. I stvari teku po starom.

Opa, bato. Progovorio general Boro Banjac, nekadašnji šef UBPOK-a, a Ivica Dačić obećao da će proveriti generalove tvrdnje. Ako se te tvrdnje pokažu tačnim - a krajnje je neverovatno da bi jedan iskusni policajac izlazio u javnost sa tabloidnim fantazijama - onda će jedno loše društvo morati da uloži jako puno napora da bi čitavu tu aferu odgurnulo pod tepih. Šta nam je, dakle, rekao general Banjac? Kratko i jasno: da ga je glavni Koštuničin ministar unutrašnjih poslova, Jočić - kada mu je Banjac javio da je Bagziju ušao u trag - jednostavno smenio.

Ode nam, izgleda, Vac. Pretpostavljam da je ta vest izazvala erupciju radosti u redovima profesionalnih patriota. Nije mala stvar: nacionalni identitet, koji se našao na samom rubu propasti, biće ponovo osnažen nakon povlačenja ove, ruku na srce, prilično razbarušene kompanije.

Dragi Borise, žao mi je što moram da ti javim lošu vest: Razboleo nam se Đorđe Vukadinović. Nekada se govorilo: boli me Đoka, a sad boli Đoku. Spičio ga zakasneli ali "intenzivan" duševni bol. I umesto da ode u duševnu bolnicu, pravo mesto za ublažavanje takvih bolova, Neporočni je u pratnji svite advokata zapucao u sud i - ajde što je tužio mene, pičio sam ga i pičiću i ubuduće - nego i ni krive ni dužne Panovića i "Dangraf".

Čudo su stereotipi. Malo, malo pa ćete u novinama pročitati da taj i taj živi na „relaciji“, ajde da lupim: Njujork - Gornji Milanovac. Stereotip se stalno upinje da kaže nešto što ne može ili ne sme da izgovori i upravo zato se i pretvara u stereotip - mrtvo jezičko tkivo. Hajde da mi vidimo šta se zapravo hoće žeton-rečenicom „živi na relaciji između A i B“, inače po pravilu potpuno irelevantnoj za intervju ili tekst u kome se pojavljuje. Evo šta intervjuisani želi da nam stavi do znanja - da je on svetski čovek jer živi u velikoj metropoli, ali da je istovremeno i naše gore list, jer ne zaboravlja rodnu grudu i stalno joj se vraća da „napuni baterije“.

Prosu se Srbijom vest, i to ne sa stranica nekog tabloida, nego u državotvornoj „Politici“, da je nedavno uhapšeni jedan od bosova zemunskog klana, Miloš Simović, spreman da - uz odgovarajuću protivuslugu države - unese nešto svetla u misteriju Đinđićevog ubistva.

Zavirivanje u funkcionersku imovinu i ušteđevinu postao je integralni deo ovdašnjeg folklora. Sudeći po onome što su ljudi posebnog kova prijavili, crno nam se piše. Sve sirotan do sirotana i beskućnik do beskućnika.

Leteći tanjiri koji su se pre neko veče pojavili nad Beogradom upotpunili su u suštini marsovsku prirodu događaja u Beogradu. Da li su NL objekti stvarni li ne - to se ne zna, niti je moguće saznati. Fiškal po svemu sudeći nije samo Borisu trpao LSD u kafu, nego je izgleda ubacio čarobnu kiselinu u vodovode svih većih gradova u Srbiji. Da budem iskren, u mladim danima sam znao da progutam poneku „piramidu“ i da vam kažem: ono što sam video - mada je ponekad bivalo zastrašujuće - beše mnogo, mnogo bolje od ovog lošeg tripa iz koga nema izlaza. Sve se ovo, mislim kompletna struktura „lidera u regionu“, kako-tako održava isključivo zahvaljujući neprestanosti TV programa. Pogasi televizije, i „lider regiona“ ode u 3LPM. Raspade se kao mehur od sapunice.

Dobar glas se daleko čuje, pa je tako u Crnu Goru i Brda stigla vest da je naš prezident ponovo apelovao na savest tajkuna i pomirljivim tonom zahtevao da se odreknu dela bogatstva u korist šire zajednice. Mogli bi, smatra Boris, da udruže sredstva i podignu memorijalnu ćupriju - radni naslov: „most tajkuna“ - koja bi njihova imena sačuvala za potomstvo i svrstala ih među velikane ranga Mehmed-paše Sokolovića.

Evo šta izgovorih na otvaranju Sajma knjiga u Podgorici:Sajmovi knjiga obično budu povod za jadikovke nad sudbinom knjige, ali sama činjenica da se održavaju i da ih je sve više tera nas da se zapitamo da li je u krizi knjiga ili je u pitanju kriza čitalaca. Imam utisak, možda varljiv, a možda i ne, da se zapravo nikada u vremenima koje pamtim nije više objavljivalo, a manje čitalo.

Pišem ove redove u glavnom gradu najnovijeg nam inostranstva, u Podgorici koju sam jedva prepoznao. Da mi je neko pre desetak godina rekao da ću zalutati u bivšem Titogradu, smatrao bih to neuspelom šalom. A upravo mi se to dogodilo. Uđem u grad, krenem prema hotelu „Crna Gora“, ali oćeš vraga. Hotela ni od korova.

Elem, uhapsili Milanka Šarančića, ali arestacija nije pobudila bogzna kakavo interesovanje. Oguglao narod na afere. Osim toga, svi znaju da od toga na kraju neće biti ništa. Evo, još se nije osušio toner na oslobađajućoj presudi učesnicima afere „kofer“, a sad bi valjda trebalo aplaudirati državi što se konačno odlučila da ispita mutne rabote o kojima vrapci godinama čavrljaju. Osim toga, afera Šarančić se ne može meriti sa aferom „satelit“. Em je medijski atraktivnija - u nju su uključene ličnosti iz vrha ovdašnje političke scene, em su mnogo veće pare u pitanju. A da sve bude komplikovanije, čuju se stidljive vesti da bi zbog neke državničke brljotine i „Telenor“ mogao da savije tabak i da svima nama ispostavi račun u visini 100 000 000 evra. Ispade da je onaj sportski tip, Miladin li beše, još i ponajbolja promašena investicija. Koštao samo milion dolara. Ali nam je bar osvetlao obraz i svetu pokazao da sa Srbima nema šale.