Svetislav Basara

U ovoj zemlji mrtvaci definitivno nemaju mira. Sada je, kako vidimo. na red došao Petar Petrović Njegoš. Poslednjih dana na sajtu „Peščanika“ plamti polemika o njegovom liku i delu. Jedni vele da je vladika bio Srbenda sa dna kace, drugi tvrde da to nikako ne može biti i da je Njegoš ljuti Crnogorac. Treći ga kuju u zvezde, četvrti, opet, dokazuju da je bio sklon lepim ženama i uživanju opijata. Ima i takvih koji ga terete za nepočinstva na ex-yu ratištima. „Muslimani su“, tvrdi izvesni Damjan Pavlica, „ubijani uz gusle i Njegoševe stihove.

Onaj nesretni špijunski satelit još kruži nad našim glavama. Kao član Saveta nekadašnje SCG odbrane tim se povodom oglasio i prezident. Treba, veli Tadić, ispitati nepravilnosti u vezi sa zakupom satelita; pravna država mora da ima poslednju reč. Kao vrhovni komandant, međutim, prezident smatra da nam je špijunski satelit preko potreban. Pomoću satelita bismo, veli, ojačali naše „odbrambene potencijale“ i stekli uvid u zbivanja i pokrete u Kopnenoj zoni bezbednosti. Jer, satelit je u stanju da nam šalje slike u „realnom vremenu“.

Naša braća po Jerusalimu, Izraelci, ponovo prekoračili nužnu odbranu. Izvršili desant na brodove koji su prevozili humanitarnu pomoć u oblast Gaze. I to, po svemu sudeći, u međunarodnim vodama. Izgleda da je na palubama bilo krvi do kolena. Podaci o broju mrtvih, kao i obično u takvim situacijama, variraju - jedni tvrde devetnaest, drugi kažu devet - a ima i mnogo ranjenih. Njih već malo ko broji. Ceo svet se uznemirio, na sve strane protesti, EU zahteva hitnu istragu, frka u Ujedinjenim nacijama, samo naš politički establišment ni mukajet. Da ne bi baš cela stvar prošla kao da je nije ni bilo, spin tzv. doktori su nekolikim redakcijama nazočili izraelskog ambasadora u Beogradu koji je ispričao nešto o tome kako su izraelski komandosi napadnuti noževima i gvozdenim šipkama, pa su pucali u samoodbrani. O tome - šta uopšte traže izraelski komandosi na palubama brodova sa humanitarnom pomoći, elčija ništa nije rekao. Sve u svemu, kao da smo im mi izvezli bezbednost.

Voleo bih da mi neko objasni zbog čega je svesrpska udarna vest bila da je nosilica ordena Svetog Save, Milka Forcan, napustila Miškovića i Deltu i otisnula se na nemirnu pučinu consultinga. Jeste da ovde nema naročitih novosti, pogotovo ne onih dobrih, ali u normalnoj zemlji bi promena Milkinog radnog mesta zasluživala ne više od par redaka u ekonomskoj rubrici. I to bi bilo sve. Ali u zemlji gde štampa strogo vodi računa koja pevaljka nosi gaće, a koja ne, Milkina iznenadna odluka izazvala je nepodeljenu medijsku pozornost. Kako to u ovoj mitomanskoj sredini biva, izveštaji o samoprivatizaciji ugledne privrednice krcati su metaproznim nabojem.

Stiže preko Atlantika crna vest da je umro glumac Denis Hoper koji će, ako ni po čemu drugom, ostati upamćen kao reditelj, koscenarista i saputnik Pitera Fonde u legendarnom roud moviju „Goli u sedlu“. Između ostalih opičenih likova, u tom se filmu - u jednoj od svojih prvih rola - pojavljuje i Džek Nikolson. Sećate se: dvojica momaka urade neku drogu, pa na čoperima potegnu u Nju Orlienz. Usput pokupe nekog hipika koji ih svraća u komunu i dobro ih nakljuka LSD-jem. (To su oni kartončići koje je Fiškal svojevremeno stavljao u kafu mnogim ovdašnjim politikantima i biznismenima.) Ali, ako se dobro sećam, i Vajat (Fonda) i Bili (Hoper) tom prilikom popiju bad trip. Priviđaju im se svakakve sanđame i karakondžule; naše junake obuzimaju crne slutnje.

Dogurali smo dotle da su pozorišni događaji ako ne stvarniji, a ono zanimljiviji od događaja u takozvanoj realnosti. Mislim na predstavu „Događaj u stanu broj 2“ Narodnog pozorišta iz Šapca u adaptaciji i režiji Nikite Milivojevića. Predstava je zasluženo osvojila sve glavne nagrade na nedavno završenom festivalu „Joakim Vujić“ koji je tradicionalno (ali ne uvek obavezno i pravedno) u zasenku „Sterijinog pozorja“. Tekstualni predložak ovog komada zapravo je pačvork napravljen od tekstova ruskih avangardista. Ali priča koju nam je ispričao Nikita Milivojević ne samo da nije pačvork, nego je krajnje konzistentna, a - uzgred - i veoma poučna. Elem, u stanu izvesne usedelice ili raspuštenice Ere (ako se ne varam) Nikolajevne iznenada se, jedan za drugim, pojavljuju odavno pomrli ruski klasici,Čehov, Gogolj, Puškin i Tolstoj. Domaćici i publici, ruski klasici svoje zagrobno pojavljivanje uverljivo pravdaju nespornom činjenicom njihove literarne besmrtnosti.

Dugujem nekoliko pojašnjenja nekim mojim drugovima i poznanicima, inače čestitim i dobrim ljudima, koji mi prebacuju da previše crno gledam na stvari i da Srbiju predstavljam gorom nego što jeste. Pojašnjenje prvo i najvažnije: Ovde se još uvek, ne toliko iz neznanja (mada i ono ima zapaženu ulogu) koliko iz pogodnosti za svakakve manipulacije geografski pojam Srbija neprestano meša sa državom Srbijom. U Srbiji kao realnom prostoru, nastanjenom stvarnim ljudima, nastaje država Srbija, krajnje apstraktan pojam čiji je smisao uređenje teritorije i odnosa među ljudima.

Puste novine su odavno prevazišle najbujnije imaginacije pisaca negativnih utopija. Evo dva nasumično odabrana današnja naslova: „Prvo ljudsko biće zaraženo kompjuterskim virusom“. „CIA planirala da Sadama Huseina proglasi homoseksualcem“. Pa da prokomentarišem. Elem, neki naučnik iz Engleske sam sebi ugradio mikročip tobože inficiran virusom. Čip je, inače, programiran tako da naučniku otvara sigurnosna vrata i otključava mobilni telefon. Valjda više programa nije moglo da stane zbog sićušnosti naprave. Dobro, čip će mu odraditi veliki posao; nije šala otvoriti vrata i otključati telefon. Ali naučnik odlazi i korak dalje pa, nam predočava katastrofični scenario.

Opet Galup stavlja klipove u točkove naše revolucije. Prema nedavnom istraživanju ove kuće, u Srbiji su najkorumpiranije političke partije. Odmah iza njih slede lekari. Cinik bi mogao reći da Galup zapravo otkriva toplu vodu. I vrapci znaju da se ovde mahnita borba za vlast ne vodi radi ministarske platice od 120-ak hiljada dinara, već zbog neograničenih mogućnosti nekažnjene otimačine i lopovluka.

Ide nam sve bolje i bolje. Juče smo, na primer, iz prezidentovog govora na policijskom tulumu saznali puno toga. Saglasno Tadiću, ne samo da smo "lider u regionu" nego i "izvoznik bezbednosti" i "ključni činilac sigurnosti u regionu". Mašala! Šta drugo reći?

Dočekasmo i sto dvadeset osmi rođendan Najvećeg sina naših naroda i narodnosti, druga Tita, pa su „na levici“ zdravo živnuli. Nemam ništa protiv. Treba to obeležiti. Drugo nešto mene muči. Kao reakcija na najprimitivniji mogući nacionalizam, inaugurisan od strane Vrhovnog Fiškala i svite pratećih nacionalnih radenika, ovde je pokrenut jedan proces koji bih nazvao pokušajem beatifikacije komunizma. Poslenici pisane reči, poreklom iz partizanskih porodica, stali su da u svojim napisima veličaju nespornu antifašističku dimenziju NOB-e, ali su u pristrasnosti prevideli mnoštvo najsvirepijih zločina počinjenih od strane ljudi posebnog kova. Kako napred rekoh, lepo je što se sećaju druga Tita (ni moje uspomene na vladavinu tog čoveka nisu loše), njihovo privatno mišljenje o Drugom svetskom ratu je njihovo neotuđivo pravo.

Organi naše pravne države po ko zna koji put su se oglušili o zavet majke Jevrosime koja je onoliko preklinjala sina (i potomke mu) „da ne sude ni po babu ni po stričevima“.

Razumem ja da u zemlji u kojoj sve stoji i u kojoj se izvan TV ekrana i blogova ništa ne događa nije lako napraviti dnevne novine. Štampa po prirodi stvari prenosi vesti i komentare o događajima.

Učestale zadnjih dana lažne dojave o bombama postavljenim u institucije sistema. Malo-malo, pa isprazne neki sud ili neku drugu ustanovu.

Opet sevaju varnice između Beograda i Podgorice. Saznajemo da je Milo Đukanović na nekom političkom skupu optužio crnogorsku opoziciju da je pod jakim idejnim i finansijskim uticajem izvesnog prezidentovog savetnika. Prezidentov kabinet je, razumljivo, sa indignacijom odbacio optužbe ocenjujući ih kao „apsolutno netačne“. Ja sam, međutim, sklon da poverujem Đukanoviću. Ne zato što imam dokaze da govori istinu, nego zato što sam uveren da vizionari ne mogu biti mirni i da crnogorsku samostalnost smatraju privremenom zabludom.