Svetislav Basara

Postoji jedna grana teologije - umal, grešna mi duša, ne napisah žanr - koja se zove teologija istorije, za koju čisto sumnjam da je čulo više od 0,5 % našeg arhijerejstva, sveštenstvo da i ne pominjem, a ako je negde u prolazu i čulo zacelo je smatra katoličkim zastranjivanjem stranim duhu "pravoslavlja srpskog stila".

Do curzia, što reko naslov, propade mi prvi susret "upremase" sa jednim od podfamoznih komentatora. I to mojih najomiljenijim, "Živčanom", naime, a.k.a "Živkom".

Ako je ovaj svet Platonova pećina - a izgleda da jeste - onda je Srbija njen najmračniji deo po kome promiču najnejasnije senke.

Najbliži pronalasku leka za našu kolektivnu duševnu bolest bio je, danas omraženi "Vučićev opozicionar" - inače jedan od najtalentovanijih srpskih političara svih vremena, kome su obe Srbije svojski pripomogle da proćerda talenat - Čeda Jovanović.

Miloš Crnjanski se, između dva famozna rata, žestoko sprdao sa "salonskim revolucionarima", i umalo nije time sebi iskopao grob, jer su, čim je kucnuo čas revolucije, revolucionari stisnuli muda i iz salona otišli u šumu.

Pre nego što se dotaknemo teme naše današnje kolumne, podsetiću vas na Sen Žista, jednog od "četiri stuba" Francuske revolucije koji je rekao, citiram: Onaj ko revoluciju ne sprovede do kraja, sam sebi kopa grob".

Manje više svi će se saglasiti da je famozno OVO u čemu životarimo teška anomalija, ali malo će ko hteti da prihvati da je TO posledica - hronične anomije, siguran sam da će mi sledeća inspekcija podfamoznosti dati za pravo.

Nakon naše prekjučerašnje kolumne - za koju sam osnovano posumnjao da će izazvati dodatne srpke podele - siđoh u dubine podfamoznosti da vidim šta podfamoznost sanja da joj se događa i šta smatra glede bojkota/učešća na predstojećim izborima.

Verovatno ste tokom ovih deset famoznih godina zapazili da moja malenkost mnogo žešće plajpiči Politiku i RTS nego, recimo, Informer i TV Pink.

Elem, pročitah u svetu neđelju intervju koji je moj drug Goran Ješić dao sajtu Autonomija - koji se nakratko pojavio i na Danasovom sajtu, da bi netragom nestao u bespuću povijesne neozbiljnosti - u kome Ješić bez buke, besa, samoviktimizacije i samosažaljenja, tako karakterističnih za srpske političare svih boja, potanko obrazlaže zašto je bojkot loša ideja i još lošija praksa koja će za rezultat imati produžetak vladavine Vrhovnog Prevashodstva ad calendam graecem.

Nije čudo što je Marina Abramović, svetski slavna konceptualistkinja, naše gore liska. Što reko vladika - imala se i đe i rašta roditi, jer je konceptualizam u Srbiji ono što je u komunizmu bio socijalistički realizam - državna, dakle, umetnost.

Reakcije na prekjučerašnju, istovremeno blagu i crnu (kako za koga) vest da je ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost dobio Peter Handke, odlično su se uklopile u temu naše današnje kolumne, što će reći - štetu koja proizilazi iz primitivne politizacije umetnosti.

Apsolvirasmo juče da se - tik ispod pokorice pojavnosti, ali mestimično već vidljivo i na površini - u Srbiji sve raspada i to na svim stranama i u "svim bojama".

Rekoh prekjuče da direktan prenos osamstogodišnje preslave u Sv. Sava centru neću gledati, pa porekoh.

Večeras će u Sava Centru biti upriličena preslava (nije tipferer, "e", a ne "o" je namerno) osamstogodišnjice autokefalnosti SPC, na kojoj će domaćin, NJ.S. Irinej uručiti visoka crkvena odlikovanja određenom broju persona dramatis koje su - pretpostavljam da će to tako biti obrazloženo - dale "izuzetan doprinos svetosavlju", tj. "pravoslavlju srpskog stila".