Svetislav Basara

Pogledah proteklih dana mini seriju Černobil koja je stekla ogromnu popularnost međunarodnog publikuma, podigla poveliki oblak prašine u svetu TV serija i razbila lažni mit da je ustaljena šema - "pucačina, otimačina, jebačina" - jedini recept za masovnu gledanost.

Budući da iz iskustva dobro znate šta je drljavost, svratite na Vikipediju da se podrobnije obavestite šta je konvergencija.

Sećate li se da su uoči sezone monsuna, kad su crni kišni oblaci počeli da se nadvijaju nad Srbijom - nema tome ni tri nedelje - nadležne službe izdale samouvereno saopštenje da su spremne ko zapeta puška i da opasnosti od poplava nema.

Epizode nove serije Utiska nedelje iz nedelje u nedelju postaju sve sumornije.

Moja omiljena žutara, Blic, ponekad nije s raskida da među izveštaje o krvoprolićima, spanđavanjima, raspanđavanjima, preljubama i obljubama maloletnica, uturi i poneko filozofsko pitanje, poput, recimo, ovog - "Posle šest meseci, kakva je budućnost protesta u Srbiji".

Izgleda da je našem Vrhovnom Biću rejting krenuo niz obalu, ne - daleko bilo - u zemlji, nego u inostranstvu. Grace period mu izgleda ističe.

U prethodnim kolumnama natuknuo sam nešto o prinudnoj kolektivnosti naših egzistencija, danas su na redu smatranja o štetama po srpsku istoriju i život koje proizilaze iz takve postavke stvari.

Moglo se očekivati - možda i predvideti - da pičvajz poput prekjučerašnje akcije ROSU neće proći bez ekspertize LJilje Smajlovićke, koja se u trenutnoj alotropskoj modifikaciji potpisuje (ili je potpisuju) kao "kolumnistkinja Nedeljnika".

Na prekjučerašnji istorijski dan - jedan od bezbrojnih - Srbija se konačno trgnula iz letargije, konačno se našla u svom elementu. Podstaknuto skupštinskim obraćanjem našeg Vrhovnog Bića, naše nacionalno biće je proključalo, što će reći da je Srbija prekjuče bila poprište žestokih kalakurnica i cirkuzijada sa elementima nasilja. Šta da vam pričam. Kao u stara dobra vremena.

Nestrpljivi da saslušamo bisere mudrosti iz Vrhovnog "izveštaja od osamdeset dve strane", nema nam druge nego da vreme utucamo našom manje-više redovnom rubrikom "Utisci o Utisku nedelje".

Osvanu ponedeljak, još jedan istorijski dan koji će koliko prekosutra završiti u ropotarnici kolektivnog zaborava, što je i logično za društvo u kome se vodi računa isključivo o kolektivnoj egzistenciji, koje igra za raju, zanemaruju taktiku i koje - po sili nužde - završava u nižerazrednom FK Vratniku.

Svakakva pitanja pravi Danas, nije čudo što ga vladajući poslanici onoliko rezile. Evo, recimo, juče na Danasovom internet sajtu osvanu provokativan, a možda i antidržavni, naslov "Zašto je cena državnog aviona tajni podatak".

Ovoga puta, tokom leta Skoplje - Beograd, vreme beše vedro pa sam imao priliku, čast (možda i obavezu) da ponos srpske niskogradnje - vekovni grdelički auto-put - sagledam u njegovom totalitetu, sve se vreme pitajući da li možda Air Srbija nije dobila direktivu da iz propagandnih razloga ne leti najkraćom maršrutom...

Odavno nismo imali rubriku "Gde su, šta rade". Gde je, recimo, Đido, gde Guzijan, gde Boškić? Tu su negde. Koliko sam uspeo da se obavestim, bave se širenjem tzv. "slobodnih zona" po Srbiji.

Čak vo Skopje, vo tuginata pusta, stiže do mene blaga vest da se Demokratska stranka posle mnogih peripetija, "usaglašavanja mišljenja" i "prevazilaženja" subjektivnih surevnjivosti i omraza, ponovo ujedinila.