Svetislav Basara

Dani K.G. Junga se nastavljaju.

Novu radnu nedelju započinjem predlogom našem Vrhovnom Biću da se okane kupusara Maksa Vebera i da se lati sabranih dela K. G. Junga.

Kao što juče rekoh, Jovo Bakić je bio dibidus u pravu skrenuvši pažnju srpskoj opoziciji da se u studija nacionalnih televizija ne upada bez dugih cevi, ali tu ima nekoliko kobnih "ali".

Računajući da u drugoj polovini juna nastupa sezona drekavaca, proplakalih ikona i teladi sa tri glave, potegoh onomad na odmor ne uzimajući u obzir činjenicu - a "na nju odavno ima indicija" - da je nastupilo vreme u kome ćemo drekavce, proplakale ikone i proča divna stvorenja iz zlehude novindžijske imaginacije praviti od blata.

Osim toga, oduvek sam voleo nesreće potpuno proste i jasne koje me ne muče i ne secaju pošto sam siguran da ih ne mogu popraviti i koje me uvale pravo u patnju.

Biti, naime, za vreme rata u Andrićevoj blizinu bio je jedini pouzdan način da ne budeš streljan, jer u poluprečniku od 1.500 metara oko Andrića nije moglo (niti smelo) biti nikakvih ratnih operacija, nikakvih streljanja...

Evo primera. Andrić mi je najmanje sto pedeset puta tokom naših šetnji rekao da jedinom virtuoznom, jedinom dostojnom zapisivanja (i objavljivanja) smatra svoju prostoproširenu rečenicu svi smo mi mrtvi, samo čekamo red za sahranu...

Trebalo mi je mnogo vremena, reče Stojković potom, da bih shvatio da Andrić nikada nije streljan - iako je to debelo zasluživao - zato što bi streljanje za njega zapravo bilo eutanazija, objasniću kasnije zašto.

Ako takvih uopšte ima - u fotolaboratoboriji otupelosti, razvijam, pravim, isecam lepim, montiram, štancujem - dopiši ako sam nešto propustio - retuširane biografske pozitive, zapravo fotomontaže, čemu okolišiti.

Maksimovićka je Nenadiću - vidno polaskana (svedoče očevici), sve se zagonetno i dvosmisleno osmehujući, kao iz puške odgovorila, citiram - ju, ju, Milane zaboga ne - i time stekla pravo da joj u Valjevu za života, pod njenim pokroviteljstvom bude podignut spomenik u protivprirodnoj veličini, rad N. N. kamenoresca...

Ako je bilo tako, a gotovo sam siguran da jeste, treba da znaš da tvoj deda nije bio jedini slikar (amater) koga si u prenatalnoj akciji skraćivanja života likovnih umetnika, po kratkom postupku poslao pred Đilasov streljački stroj.

Kako je vreme proticalo, reče potom Stojković, jedva čujnim tonom kojim je uvek govorio o tobožnjim starim, dobrim vremenima - streljanja su, kao uostalom i sve ostalo, propadala, srozavala se, spadala na sve niže i niže grane, da bi u masovnim užičkim streljanjima iz 1941. dotakla dno dna.

Posle rata ponovo je tu i tamo bilo sporadičnih streljanja, ali mnogo manje - reče Stojković ne bez rezigniranosti u glasu - i što je najgore, dodade, nisu bila javna niti obavezna za srednjoškolce.

Dve hiljade devete godine, decembra dvanaestog, oko pet po podne, sedamdeset osam zarez nešto sati otkako oka nisam bio sklopio, tri i po otprilike sata pre nego što će Stojković umreti na mojim rukama, sto dvadeset minuta nakon što ću zapasti u anafilaktički šok, potom u delirijum tremens.

Spoljni Dačić je opet imao zapažen nastup seljačkog konceptualizma.