Trg republike

Zlatko Paković

Pozorišni reditelj, pisac i novinar. Stalni kolumnista i pozorišni kritičar dnevnog lista Danas.

Šmiranje jednog dilera ideološkog opijuma

Javno raskrinkan kao diler ideološkog opijuma, Slobodan Antonić pokušava da se od odgovornosti za sopstvene reči, oslobodi pružajući dokaze za neuračunljivost. U toj neuračunljivosti, međutim, ima nedoslednosti koja je razotkriva kao lošu glumu.

S. Antonić, diler ideološkog opijuma

Novinski i časopisni članci Slobodana Antonića, „političkog analitičara“, nagovori su na kriminalne radnje koje on ne samo što se ne bi usudio da počini, već bi i osudio njihove izvršioce. On je diler koji ne konzumira ono što „rastura“, diler koji istovremeno posluje i s podzemljem i s državom.

Beogradska revija ludosti

U predvečerje zvaničnog saopštenja odluke Evropskog saveta da, uz obilje primedbi na stanje ljudskih prava i sudske vlasti, Srbiji, ipak, dodeli status kandidata za članstvo u EU, u sedištu organizacije Prijatelji Evrope, takođe u Briselu, na kraju foruma „Upoznajte Srbiju kao investicionu destinaciju“, politička vrhuška naše države, kandidaturu je slavila unapred, uz pesmu i sevdah.

Pjer Burdije ili o akademizaciji mišljenja

Prošlo je deset godina od smrti najoriginalnijeg sociologa svog vremena, Pjera Burdijea (1930 - 2002). Refleksivna sociologija ili sociologija sociologije ovog plodnog autora tridesetak knjiga (od kojih kod nas nije preveden ni deseti deo), pružila je sasvim nove misaone instrumente za analizu društva i čovekovog položaja i delovanja u njemu. Najkraće rečeno, njegov autentični metod predstavlja protivdiskurs kojim se akademski kritički diskursi demaskiraju kao skriveni kompromisi sa strukturama moći.

Med, krv i kokain

Najtiražniji dnevni listovi u Srbiji zastrašujuće puno krivotvore. Ne toliko što izmišljaju činjenice, mada ni to ne manjka, nego što određenim činjenicama pridaju nepostojeći značaj: iz jedne sfere života, krijumčare ih u sasvim suprotnu, menjajući im smisao, i to u razmeri u kojoj se miš odnosi prema slonu, tačnije - slon prema oblaku.

Poremećaji identifikacije

Novak Đoković predstavlja ne samo vrhunskog sportistu nego, pre svega, uzor vrline u sportu, koja je danas, pod težinom iskustava nesportskog ponašanja, gotovo zaboravljena.

Anđeli i demoni filma

Dok je Mihael Glavoger prelazio beogradske ulice kako bi na festivalu „Sedam veličanstvenih“ prisustvovao prikazivanju svog demonskog dokumentarca o „sjaju i bedi“ prostitucije, na jednoj ulici u Atini, koju je prelazio da bi glumcima, ispred kamere, dao rediteljsku instrukciju, Tea Angelopulosa udario je motorcikl u pokretu i oborio ga na asfalt. Lekari su pokušavali da mu spasu/povrate život, ali im na kraju nije preostalo ništa drugo do da konstatuju smrt.

Mnogo histerije ni oko čega

U godini započetoj dostizanjem istorijskog minimuma po broju nezaposlenih stanovnika u odnosu na radno sposobne, i s milijardom evra vrednom kamatom državnog kreditnog duga, s ubrzanim gašenjem radnih mesta i smanjivanjem radnog vremena u preostalim fabrikama, sa štrajkom u najboljem preduzeću i razdorom u policiji - u toj i takvoj situaciji, kad Vlada Republike Srbije sve svoje sile upregne u borbi protiv jednog novinskog članka, to je histerija, u najčistijem vidu.

Ko se boji gladi još

Sadašnji nivo nezaposlenosti u državi, najveći je u njenoj istoriji. Taj podatak iz izveštaja Evropske komisije o finansijskom učinku Srbije u 2011. godini, obeležava, dakle, nacionalni istorijski događaj bez presedana. Pažnja javnosti posvećena ovom događaju, upadljivo je nesrazmerna njegovoj važnosti, kao da je reč o nečem efemernom.

Prevedimo taj hladni, objektivni jezik statistike na jezik goruće, subjektivne političke odgovornosti! Dobijamo sledeći iskaz: učinak sadašnje Vlade Republike Srbije predstavlja istorijski rekord države u društvenom udelu ljudi bez posla i siromašnih. To znači da vlada nije radila na korist, nego na štetu države i društva. U tom negativnom bilansu, ima onih koji su profitirali. Šta tek to znači? Ništa drugo do to da su pomenuti lični profiti, u najvećem broju slučajeva, uslovljeni upravo štetom po državu i društvo. Logika je nepotkupljiva. Stoga i predstavlja najhumaniju disciplinu duha.

Savest levog liberala

„Savest liberala“ nije samo naslov bestselera Pola Krugmana (The Conscience of a Liberal) nego i bloga koji ovaj dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju vodi na elektronskim stranicama Njujork tajmsa, za koji svake druge nedelje piše i kolumnu. Reč savest ukazuje ovde na sferu morala u politici - na politiku kao odgovornost prema egzistencijama.

S ove strane Landštrase

Predsednik Vlade Republike Srbije Mirko Cvetković je ponosno izjavio da vlada „apsolutno ostaje na kursu i EU i Kosovo i Metohija“. To znači da je naš državno-društveni kurs apsolutno ostajanje na statusu kandidata za kandidaturu i određivanje datuma pregovora za priključenje Evropskoj uniji.

Havel i Evropa

U nedelju je umro Vaclav Havel. On u sećanju ostaje kao simbol disidentskog otpora istočnoevropskom realnom komunizmu, kao simbol Plišane revolucije i mirnog rušenja tog totalitarizma, i, ne na poslednjem mestu, jedne uspešno obavljene tranzicije države i društva. Iza njega ostaju ozbiljna dela i reči, odnosno tekstovi - dramski, esejistički, politički i epistolarni. I ništa više.

Njegova svetost demonstrant

Njujorški magazin Tajm (Time) i potkraj ove godine, kako to čini od 1929, izabrao je ličnost koja je obeležava. Ovog puta, što je presedan, to nije određeno građansko lice, nego subjekt masovnog civilnog pokreta protiv nepravednosti države i finansijskog kapitala - The Protester, demonstrant ili protestant (reč, poreklom latinska, koja se, dolazeći preko nemačkog, u našem jeziku, kako tvrde Klajn i Šipka, ne odnosi isključivo na protestantskog hrišćanskog vernika, nego i na onog „koji javno izražava svoje neslaganje ili nezadovoljstvo“ ).

Porodična samoubistva

„Postoji samo jedan istinski ozbiljan filozofski problem: samoubistvo. Odgovor na suštinsko filozofsko pitanje jeste zapravo razmišljanje o tome da li život vredi ili ne vredi da se živi“, piše Alber Kami na početku „Mita o Sizifu“, tog ogleda – kako kaže, „relativnog karaktera“ – o „apsurdnoj osećajnosti“, o „verovanju u apsurdnost egzistencije“, o „samoubistvu kao rešenju apsurda“ i, konačno, u poenti, o životu koji, sa svešću o tome, treba živeti uprkos osećanju apsurdnosti života. Na kraju Kamijevog eseja mogla bi, poput epitafa, da stoji parafraza čuvenog Tertulijanovog slogana „Credo quia absurdum“ – Vivo quia absurdum!

PrvaPoslednja