Site name

Asteriks u istoriji

"Godina je 50. pre nove ere, i cela Galija je pod vlašću Rimljana. Pa, ne baš cela. Jedno selo nepokorenih Gala i dalje se uspešno odupire rimskom osvajaču...".

23

Piše: Aleksej Kišjuhas

12. novembar 2017. 09:00

Ovako, naravno, počinje svaki strip o Asteriksu, simpatičnom i drčnom junaku istoimenog ili eponimičnog stripa Gošinija i Uderza. Istovremeno, u pitanju je jahanje na popularni narativ o plemenitoj borbi malih naroda protiv imperijalnih osvajača, a koji već poodavno ima svoje mesto u nacionalnim mitologijama širom sveta. U pitanju je francuska varijanta "sindroma Marka Kraljevića", ali i jedne univerzalne priče ili legende o rodoljubivoj borbi za slobodu pred inostranim zavojevačima. Uz prateću i neretko nacionalističku mitologiju o aistorijskom kontinuitetu između galske i francuske nacije, i glavne antagoniste u formi "imperijalista" ili mrskih Rimljana.

Jer, carstva ili imperije su danas na lošem glasu. Još u 19. veku ili u stoleću formiranja modernih nacija, multietnička carstva poput rimskog i sličnih prepoznata su kao zle i naopake tvorevine ili kao svojevrsne "tamnice naroda". Odjedared, nova politička logika i istorijska gužva postala je posvećena nacionalnoj slobodi ili samoopredeljenju, što je hajp koji na Balkanu iskijavamo i danas. Iako su u poslednjih 2.500 godina upravo carstva ili imperije bile tipični i sasvim uspešni oblik političke organizacije čovečanstva. I zato se valja zapitati sledeće: da li su imperije bile zaslužile taj loš publicitet? Jer, osim pljačkanja, pokoravanja i izrabljivanja stanovništva, carstva ili imperije donose i mnogo toga dobrog, vrednog i korisnog. Kako u čuvenoj studiji "Sapiens: kratka istorija čovečanstva" svedoči istoričar Juval Noje Harari, ocrniti sve imperije i odbaciti sve imperijalne baštine značilo bi odbaciti i najveći deo ljudske kulture, te filozofiju, istoriju, pravosuđe, nauku, umetnost i ostalo. Kako to?

Pa, evo, vratimo se na Asteriksa. U pitanju je strip napisan na jednom romanskom jeziku, dakle, na potomku latinskog jezika, tj. na jeziku tog istog rimskog osvajača. Zatim, poreklo stripa kao umetničke forme takođe vodi do carskog Rima - najbolji primer za preteču stripa su dramatizovane slike i prateći tekst sa Trajanovog stuba iz 110. godine nove ere. I priča o hrabrom galskom vođi Vercingetoriksu (takođe sporadičnom liku iz "Asteriksa") do nas zapravo dolazi posredstvom rimskih istoričara i hroničara. Francusko građansko pravo, uključujući tu i čuveni Napoleonov kodeks, ne počiva na nekakvom "galskom", već upravo na rimskom pravu. Francuska politika, umetnost, književnost, arhitektura i kuhinja mnogo više duguju rimskoj baštini nego nasleđu ponosnih i nepokorenih Gala. Pa i Trijumfalna kapija u Parizu direktno je inspirisana Titovim slavolukom u Rimu, kojeg je podigao rimski car Domicijan 82. godine nove ere. Najzad, i dominantna religija francuske nacije, rimokatoličanstvo, ima gazdu koji i danas svetački stoluje u zavojevačkom Rimu.

Uzgred, nešto slično se može reći i o Turskom ili Otomanskom carstvu koje je značajno vreme vladalo i na ovim prostorima. Iako su prve asocijacije na zloglasne "Turke" one o zulumima, janjičarima, sečama knezova, ustancima i ostalome, realno stanje stvari bilo je u mnogome drugačije. Tokom najvećeg dela trajanja Otomanske imperije na Balkanu, vladar (sultan) je bio zaštitnik svih građana ovog multietničkog carstva, bez obzira na njihovu versku ili etničku pripadnost. Baš kao što su mnogi "varvari" komotno služili i komandovali rimskim legijama, i mnogobrojni Srbi su služili u osmanskoj vojsci, a bili su i zakupci državnih prihoda od rudnika, kovnica, carina, njiva i drugog. Do represije i negativnog istorijskog pamćenja Turaka dolazi tek u 18. i 19. veku kada je Otomansko carstvo zadesila duboka kriza i zaostajanje. Međutim, nasleđe ove imperijalne baštine je ostalo ogromno: od sveprisutnih turcizama u srpskom jeziku, sve do turske arhitekture, muzike i kuhinje. Zapravo, većina stvari koje prepoznajemo kao srpsku kulturu, u najvećoj meri su oblikovane rimskim, vizantijskim, turskim i austrijskim - šta? Carstvima ili imperijama.

I nije to ništa strašno, niti neobično. Sve imperije su najčešće bile "hibridne" civilizacije i činio ih je zavidan nivo tolerancije prema lokalnim običajima, narodima i verovanjima. Carstvima je bilo važno platiti porez, služiti vojsku, i to je bilo otprilike to. Carstvo Aleksandra Makedonskog beše kosmopolitski i multikulturni amalgam grčke i persijske kulture, a Aleksandar je primoravao svoje vojskovođe da se žene Persijankama kako bi tu integraciju malo pogurao. Slično tome, rimski car Klaudije je u Senat primio nekoliko uglednih Gala koji su se, kako je tim povodom rekao, "svojim običajima, kulturom, i bračnim vezama pomešali sa nama". Uostalom, rimski car Septimije bio je iz Libije, car Algebal iz Sirije, a cara Filipa su zvali "Arapinom". A slično je bilo i sa samim - Arapima. Njihovo carstvo je komotno integrisalo Egipćane, Sirijce, Irance i Berbere (koji nisu bili ni Arapi ni muslimani). Ili sa Kineskim carstvom koje je pod okrilje imperijalne dinastije Han okupilo sijaset kultura i etniciteta koji se danas smatraju (Han) Kinezima. Nasuprot zapadnom shvatanju o tome da je svet pravedno poslagan kao mnoštvo odvojenih nacionalnih država, u Kini se ovakva politička fragmentacija vidi kao nekadašnje mračno doba haosa i nepravde. Čak su i moderni antikolonijalni pokreti u Africi vodili svoju borbu u ime ljudskih prava, samoodređenja, socijalizma ili nacionalizma - što je sve baština preuzeta od Zapada i zapadnih osvajača. Kako piše Harari, "sve su ljudske kulture bar delom plod imperija i imperijalnih civilizacija, i nijedna akademska ni politička operacija ne može iz njih izrezati imperijalnu baštinu a da pritom ne ubije pacijenta."

Treba razumeti ove činjenice kada zapadamo u anahrone, naivne, ali i tako uporno popularne diskursiće o očuvanju nekakvog nacionalnog identiteta i nezaobilazne ćirilice, o "autentičnoj" kulturi, o ponosu i dostojanstvu i sličnim neukim drangulijama. Kao npr. kada se narajcano "odupiremo" uticajima "Zapada" ili kada smo prepaljeno zabrinuti pred gubitkom nacionalnog identiteta krivih krastavaca i kulturnog nasleđa pečenja rakije u Evropskoj uniji. Jer sve je to - "asteriksizacija" istorije. Mitologija o drčnom narodu koji se odupire osvajaču, a to istovremeno čini jezikom, pismom, kulturom, religijom, pravnim sistemom, ideologijom ili umetničkom formom - istog tog imperijalnog osvajača. Takve zapitanosti i brige neodoljivo podsećaju na onaj fantastični sarkazam iz "Žitija Brajanovog" Montija Pajtona, kada borci za slobodu od rimske uprave u Judeji "retorički" pitaju: "Dobro, dobro, ali osim kanalizacije, medicine, obrazovanja, vina, javnog reda i poretka, navodnjavanja, puteva, vodovoda i javnog zdravlja, šta su Rimljani ikada učinili za nas!?".

Jer, i latinično pismo i arapski brojevi proizvod su carstava - rimskog i arapskog. Mi govorimo, mislimo i sanjamo imperijalnim jezicima, molimo se ili klanjamo imperijalnim bogovima, mi hodamo imperijalnim gradovima i uživamo u imperijalnoj arhitekturi. Kaže Harari, čak i ako bismo našu kulturu želeli (i uopšte mogli) da "pročistimo" od nasleđa imperijalizma, pa da tako dobijemo neku "neukaljanu" ili "autentičnu" kulturu, samo bismo otkrili kulturu neke starije i jednako brutalne imperije. Od Sargona Velikog, rimskih careva i turskih sultana, sve do američkih predsednika, sovjetskih politbiroa ili briselskih birokrata, imperijalna ideologija je po pravilu inkluzivna, multietnička i sveobuhvatna. U toj ideologiji nesumnjivo postoje nakaradne zamisli o kulturnim i rasnim razlikama između nadređenih i potlačenih naroda. Ali, postoje i upadljivo kosmopolitske ideje o jedinstvu celog sveta, odnosno o skupu univerzalnih načela koje važe za sve ljude. Dok se iza načela o kulturnoj autentičnosti i nacionalnoj slobodi neretko krije jedan grubi, patrijarhalni i uskogrudi nacionalizam.

I zato kao inspirativni uzor valja uzeti Austrijsko (Habzburško) carstvo ili Austrougarsku. U pitanju je bila razvijena multietnička država koja je istočnoj i centralnoj Evropi donela vekove mira, prosperiteta i kulturnog napretka, uz ohrabrivanje i negovanje nacionalnih kultura i identiteta. Dok sve nije otišlo dođavola pod barjakom nacionalizma. Kako u izuzetnom tekstu "Šta je carstvo ikada uradilo za nas?" za "Eurozin" navodi istoričar Stiven Beler, ove lekcije su od izuzetnog značaja za Evropsku uniju, to novo multietničko carstvo pred izazovom etnonacionalizama. Jer, Austrijsko carstvo nije bilo nikakva "tamnica naroda" kojoj se odupiru neki drčni Gali, Mađari, Rumuni i Sloveni. Za razliku od Španskog ili Britanskog carstva, koja jesu brutalno kinjila i potčinjavala ljude širom sveta, ono Austrijsko je delovalo kao integrativna, pluralistička i zaštitnička snaga za sve narode pod svojom vlašću. Što je, uostalom, toliko išlo na živce onom netalentovanom slikaru sa smešnim brčićima, pa je zakuvao nacional(socijal)izam. Konačno, pre će biti da su samo(za)dovoljne i politički rascepkane nacionalne države samo istorijska aberacija i kratkotrajni kuriozitet zasnovan na neutemeljenoj fantaziji i mitu. Koji je možda zgodan kada je u formi stripa o Asteriksu, ali i - dva svetska rata su nam svedok - zatucan, šovinistički i krvoločan kao politički i društveni princip. I nikakav čarobni napitak nacionalizma to neće promeniti. 

povezane vesti

Lažne vesti?

7

Piše: Aleksej Kišjuhas

Zašto da budemo srećni?

13

Piše: Aleksej Kišjuhas

Planirana zastarelost

6

Piše: Aleksej Kišjuhas

komentari (23)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Miodrag Cvejin

12. novembar 2017.

odlican tekst

Vladimir Ilic

12. novembar 2017.

AU carstvo je bilo toliko harmonicno da su se bunili najpre Madjari, kao konstitutivni narod, pa onda Cesi, Hrvati, Srbi. Na koncu su u sami sebe dozivljavali kao anahronizam. Preporucujem siru literaturu, ukljucujuci i austrijsku.

stara gospodja

12. novembar 2017.

savršen, kratak, ali tačan prikaz istorije - mogao bi se naučiti napamet na polzu onih koji dolaze!

Smorko

12. novembar 2017.

Ako su imperije bile tako uspesan model zasto su onda propale, ukljucivo i svez primer britanske imperije? U tekstovima Kisjuhasa ima toliko raznoraznih rupa da se tesko smorim kada ih citam. Nije mi jasno kako neko moze da odvali tako nesto o imperijama, onako nonsalantno, i da na toj nonsalancije nadgradi ceo tekst.

glancanje mitova i štitova

12. novembar 2017.

Šta su nacionalizmi (osim samodovoljnosti) dali civilizaciji?

bolero

12. novembar 2017.

Ima nešto i privlačno i jako falično u ovom Kišjuhasovom tekstu. Osnovno pitanje: Zašto bismo se mi kao Srbi razvijali kako god hoćeš uspešno ili sjajno POD KAPOM A.-UGARSKE, hajde malo ovako: Neka se oni, Mađari, Hrvati, Slovenci, Bosanci i ini razvijaju pod kapom Srba, ako je svejedno u tako finoj multietičkoj zajednici ko je doli ko je gori, ajde sad, kako reče David Štrbac da mi jedno 500 godina jašemo vas. Prilično idilično je predstavio život Srba u AUgarskoj autor, divota jedna, pa zar mnogi Srbi tada nisu živeli po ZEMUNICAMA i bili u obavezi da brane SVAKU RATNU ODLUKU AUGARSKE, bez obzira što su neki bili i pukovnici ili kao Mehmed paša veliki veziri. A ostalih milion i još ko zna koliko miliona Srba, topovsko meso. Više je nego upitna teza autora da do 18. i 19. veka Srbima nije ništa falilo pod Turcima. Hvala na takvoj njihovoj brizi, ispada kad su Srbi poželeli da OPET BUDU SVOJI NA SVOME, naravno zajedno sa mnogim još nacijama ovde, isprovocirali su divne Turke pa su u 18. i 19. veku postali zveri (Homo heroikus, homo balkanikus, samo, pročitati), kao do tada nije bilo silovanja, šetanja opanaka, harema sa Srpkinjama, divota jedna. Istorijski pogrešno, uz očajan zaključak: da niste hteli nacionalne države, živeli biste još milion godinama pod Austrijancima i Turcima, još uvek po zemunicama na severu, a iz bednih i jadnih kućeraka izlazili malo malo i šetali Turcima opanke.

PFC

12. novembar 2017.

To je ono, staviš naočare i odmah si intelektualac!

gradac

12. novembar 2017.

Pomešao Kišjuhas babe i žabe. Jedno je očistiti sve i biti identitetski kao čist, a šesnaesto osećati toliku zahvalnost što si od neke imperije uzeo to i to i zbog toga bi bila sramota ne biti do kraja sveta i veka pod njima. Svak gleda prvo interese svog, dominantnog, vladajućeg naroda. Baš će se pretrgnuti Turci da zidaju crkve i manastire, da otvaraju škole i bolnice nama Srbima, ili Austrijanci da se lome oko nas kao i oko svog, germanskog, naroda. Hoće malo morgen. Bog je prvo sebi bradu stvorio. Ali, ovo je Kišjuhasova osnovna greška: Nije svaka borba za nacionalnu državu isto što i izbacivanje svega što je u kulturu tog naroda ušlo od porobljivača. Mi smo imali svoju državu, što su nas pokoravali, zar ako smo jednom pokoreni moramo to da budemo dovek. Nešto šesnaesto je kada se u ime očuvanja ili povratka nacionalnog identiteta ode u krajnost, pa se sa prljavom vodom izbaci i dete.

Ивковић Ђорђе

12. novembar 2017.

Ма, Аустроугарска је била идеална држава из које су сви бежали. Аустроугарска је била високоцивилизована империја у чијој је узвишеној цивилизованости најупечатљивије драгоцена сведочанства оставио Арчибалд Рајс. То је тако "integrativna, pluralistička i zaštitnička snaga" била да је изродила чудо демократије звано аустро-фашизам на челу са горостасом Долфусом. Од те "integrativnе, pluralističkе i zaštitničkе snagе" једино је интегративнији, плуралистичкији и заштитничкији био аустријски нацизам који је надјачао аустријски господствени фашизам. Својим интегративним плурализмом Аустријанци су озарили Хрвате и Мађаре на челу са Павелићем и Хортијем. Насупрот тога, имамо ретроградни дезинегративни српски антифашизам и антикомунизам.

mićko

12. novembar 2017.

Hvala profesore na odličnom i besplatnom predavanju. Ovo bi mnogi trebali nekoliko puta da pročitaju i da mnogo toga da svate i razumeju.

Eva

12. novembar 2017.

Nije tacno. I Spansko i Britansko carstvo su osim izvlacenja resursa iz osvojenih zemalja i razvijsli te iste zemlje, dosljaci su donosili nova znanja, tehnologiju, kulturu, i jezik u osvojenim zemljama. Tako danas se u velikom broju zemalja govori Spanski jezik, Engleski jezik. Npr. kada su evropski osvajaci dosli svojim brodovima i vojskama, u zlatnu obalu(zapadna afrika), nakon sto su osvojili te teritorije videli su da domorodci tada jos nisu ni tocak izmislili, a on predstavlja jedan od stepena razvitka ljudskog razvoja. A to se danas potvrdjuje po prosecnom IQ od 70-75, u pod saharskoj africi. A danas su gotovo sve te bivse kolonije relativno razvijene i infrastrukturno, ekonomski, drustveno. I oni su tada razvijali ta podrycija da bi tamo ostali, a ne da bi ih opljackali i otisli. A u neku ruku su i ostali.

Мiloš J. Kosovac

12. novembar 2017.

Elite predvođene sa nekim ukurčenim pojedncem željnim moći nateraju svoj narod da strada, kakvi su bili Karađorđevići, a naročito kralj Aleksandar. To su koristili pokvarenjaci kakav je bio Nikola Pašić i ludaci kakav je bio Crnorukaš Apis. Inače, u anektiranoj BiH država je komunicirala sa Srbima ćirilićnim pismom. Kamo sreće da su nas Germani anektirali, kako su tražili posle ubistva Ferndinanda da oni uhvate Crnorukaše, kastriraju Apisa i podivljalu družinu. No, Karađoređvići su nas naveli na samogencoid do četvrtine ukupnog življa i 56.7% muških glava i to najboljih ljudi među njima. Da bi kasnije kralj osudio na smrt Apisa, a simpatizeri Germana, a podržani od njih, likvidirali su kralja Aleksandra. Ne bi bilo niti Prvog niti Drugo svetskog rata, a nas Srba bilo bi preko dvadeset miliona, a Lužičkih Srba u Nemačkoj bar dva miliona, kao i u granicam današnje Hrvatske koja ne bi bila te veličine. Jer, je Ausrougaska po želji Carske rusije nudila u oči Drugog balkanskog rata, tj. rata sa Bugarskom u kojoj je prestelovao Hasburški princ, a za Strumicu i okolinu, da Srbija dobije izlaz aa Jadran od Cavtata do Boke Kotorske. No, ako ste mislili na sasvim nove pojave kao što je rastakanje večih država, kao što to želi Katalonija, neki delovi Italije, Francuske, Nemačke, Belgije, to treba shvaiti da je presatala potreba za velikim državama radi sigunosti. Jer su sve ćlanice EU, bezbedne su ekonomski, a pripadaju NATO sistemu vojne bezbednosti. Taj process je znak novog napretka čovečanstva. Srbi to nisu shvatili kada je trebalo, zbog čega još uvek smo u procesu slobodnog padanja.

neki tamo redovan čitalac

12. novembar 2017.

Zar ''''arapski'''' brojevi nisu poreklom indijski? Tek čisto da se zna. Ali ajde da ne kvarim jer je dobar text.

T

12. novembar 2017.

Treba znati toliko nebuloza nagurati u samo jednu kolumnu i to svake nedelje. Sada smo saznali kako je bilo super za vreme Austro-Ugarske i otomanske okupacije ali su to neke budale cobani naciJonalisti (Srbi garant) upropastili. Zasto Kisjuhas nije spomenuo blagodeti pripadanja nacistickoj imperiji pod vodjstvom Hitlera? I nacisti su gradili mostove i zgrade za vreme dok su bili na ovim prostorima, uvodili su zakone i red, bili su efikasni i sa uzvisenom radnom etikom, kulturni, pozorista su radila za vreme II svetskog rata,, bili su ljubitelji klasicne muzike, ulagali su u medicinu, ona njihova zastava sa svastikom sa dizajnerske strane je jedna od uspesnijih, isto su se naslanajali na nasledje i ikonografiju rimskog carstva, putevi koje je Hitler napravio su jos u dobrom stanju, da ne zaboravimo Volkswagen i bubu koja se jos kotrlja po putevima, multietncnost je isto bila prisutna, koliko je samo razlicitih naroda zajedno sa Nemcima bilo npr. ispred Staljingrada itd. Zaista je neshvatljivo zasto je u nabrajanju Kisjuhas preskocio i tu imperiju kada se iz gore nabrojanog vidi koliko su civilizacijski unapredili ove krajeve i to samo za nekoliko godina prisustva a sta bi tek bilo da su duze ostali?

Slavko

12. novembar 2017.

Odličan tekst.

Антифашиста Влатко

12. novembar 2017.

Осим плитког историјског ревизионизма овај текст је и пример расистичког размишљања и идеологије. Очигледно, да се губе све границе у испуњавању захтева господара.

Lejla ta

12. novembar 2017.

Sustina je da nema cistih nacionalnih drzava i da smo svi od velikih imperija i osvajaca poprimili nesto od njihove kulture i obicaja ...Time autor ne zeli da kaze kako je bilo divno pod imperijama vec samo da je insistiranje na nacionalnom identitetu notorna glupost.Da li smo mi manje Srbi sto nemamo svoju nacionalnu kuhinju i sto je jedino nase jelo popara?

Татјана

12. novembar 2017.

Ја видела да се у наслову помиње Астерикс, па рекох `ајде да прочитам, упркос потпису колумнисте. Е сад, добра вест би требало да буде да је овај читао Астерикса (ако јесте). Лоше вести нема, већ има једна потпуно поражавајућа - постоје индивидуе у које чак ни Астерикс не може да удахне жељу за слободом и достојанством. Макар ни онако најопштију, начелну, без захтева да се у реалном животу испрси да их тражи. Тако да, при пажљивијем разматрању, добрих вести уопште нема: читао Астерикса и успео да остане порепаш. Не знам само да ли је крив Астерикс.

Milutin

12. novembar 2017.

To da smo primitivan, nazadan i nerazuman narod, uz to ljenj i zatucan da promišlja i gleda u budućnost govori nam Predesednik Vučić i 90% autora lista "Danas". Direktor Draža to objašnjava time da je list "Danas" otvoren i demokratski koji uvažava različite stavove. Meni se čini da u mnogim novinama botovi pišu komentare, a ovde autorske tekstove.

joNS

13. novembar 2017.

Danas samo 5% ukupnog svetskog stanovništva živi u nacionalno(etnički) "čistim" zajednicama. Otuda još više frapiraju tako snažno rasprostranjeni fantazmi o naciji. Što svakako zaslužuje istraživanja različitih aspekata "opsednutosti" ljudi nacijom.

Istoričar, ne sociolog

13. novembar 2017.

Nek'''' se sociolog drži sociologije, a istoriju neka uči. Mnoghvaljena islamska "tolerancija" u Otomanskom carstvu bila je ograničena i čak idealno zamišljena samo kao privremena (do svetskog proširenja prave vere). Hrišćani i Jevreji bili su građani drugog reda. A nije baš da Austro-Ugarska nije imala kolonije. Bosnom je vladala sasvim kolonijalno. I Britanci ostaviše pruge u Indiji a Indijci nezahvalni i nekulturni (čak ni "arapske" cifre nisu imali) bunili se i hteli neku nezavisnost. Inače je Srbija bila 3 godine u sastavu blaženopočivše KuK (1915-1918), pa nešto memoari iz tog perioda ne daju utisak velikog civilizovanja već obične pljačke i brutalnosti.

S. Božić

13. novembar 2017.

Monogima smeta što se autor pohvalno izražava o Habzburškoj, a kasnije Austrougarskoj monarhiji. Tačno je da je ta državna tvorevina imla mnogih mana. Međutim, podjednako je tačno da su u onoj našoj nekadašnjoj Jugoslaviji najrazvijeniji krajevi bili upravo oni koji su najduže bili pod habzburškom vlašću, a najnerazvijeniji oni krajevi koji su najduže bili pod turskom vlašću..

Vlada Jović

15. novembar 2017.

Šta sve napisa samo fali optužba Gavrila Principa i svih Srba za Veliki rat.