Borka Pavićević

Danas je 1. maj. 2012, ekipa predstave „Izlet u Rusiju“ Miroslava Krleže u režiji Jovana Ćirilova radiće čitav dan, a u pauzi probe „izvešćemo“ prvomajski uranak, uz jelo i piće, možda će biti i zdravica, Krležina pesma, ili govor, videćemo šta će to biti, sa uvidom kako je pisac umeo da kaže, kada za njim posegnu kao za spasonosnim „Ne bih ja mojim k..... vaše gloginje mlatio“.

"Mister Mak", naslov je filma o Dušanu Makavejevu, što ga je za RTS režirao Dragomir Zupanc, a naslov ovoga teksta mogao bi biti svaka reč ("retkojebci", kritički će Makavejev o cenzorima, ili rečenica "Iskrena borba za levicu i socijalizam", Vojin Dimitrijević o filmovima Makavejeva, i o njemu lično) izgovorena u ovom filmu, a sve u skladu sa čudesnom sekvencom ispod Brankovog mosta u Beogradu sa koga se romski trubači nadsviravaju i nadvikuju sa Makavejevim i Rambom Amadeusom, ploveći u čamcu.("Tako je to kada se sretnu hrabrost i inteligencija, plus talenat", reče Rambo, "jedinstven čovek", kaže Makavejev)

Čini mi se da je Meri Kaldor u svojoj knjizi „Stari i novi ratovi“, ta koja je ustvrdila da su ratovi za razaranje Jugoslavije, i oblik tranzicije nekadašnjeg socijalističkog, ili društvenog vlasništva. Kako vreme prolazi u nečinjenju, sve više postaje jasan taj aspekt ratovanja.

Odem rano jutros u Jugoslovensko dramsko pozorište, zaboravila sam sinoć, na premijeri, program predstave „Sumnjivo lice“ Branislava Nušića u režiji Jagoša Markovića. Jutro lepo, sunčano, oko pozorišta miriše pokošeno seno. Sednem na klupu i gledam tu kuću nekakvog kontinuiteta svih nas, u kojoj je sinoć izvedena predstava baš o tome.Kakvi smo mi to ljudi i kako to živimo i sami sobom upravljamo, napisao je Branislav Nušić, pa mislim kako je možda moglo doći do pametnijih rešenja na Kosovu i sa Kosovom, da je neko ozbiljno čitao šta je Nušić o svemu tome pisao, a posebno mi pada na pamet njegova knjiga, zapisi, tekstovi „Srbija bez mora“. Istina, ne mogu, a da se ne prisetim „Filozofije palanke“ Radomira Konstantinovića, i tu sve piše. Piše i kod Dubravke Stojanović, čini mi se kao da su njeni istoričarski radovi aberativna slika Nušića, u nauci, u čitanju.

Šestoro krasnih mladih ljudi izgorelo je, ugušilo se, u diskoteci „Kontrast“, u Novom Sadu, što ne znači da takve diskoteke ne postoje i u drugim gradovima, „usputnim naseljima“, svuda gde je hitna zarada i improvizovana mekana gradnja naša urbanistička tekovina.

Biće da je vreme da se „radna mesta“ izbace iz upotrebe i zloupotrebe, jer ona zapravo ne postoje. Ne postoji „mesto“, valjda postoji mogućnost ili nemogućnost da se radi, a da to ima smisla. To „mesto“ je neki zaostatak iz šapilografisanih materijala koje je tranzicioniralo u liberalnu ekonomiju. Iz tog pojma - „mesto“ - nastali su svi oni juriši sa stolicama i popunjavanje opštinskih i drugih uprava, baš suprotno svakoj, te i liberalnoj ekonomiji. Mesto je ono tamo gde se sedi, „sedi na mesto“, „sedi“.

Radila je sve suprotno od značenja sintagmi „odraditi svoj posao“ ili „svako radi svoj posao“. Kad je reč o Verici Barać, ona je zaista radila, i nije „odrađivala“, a ako je iko dao smisao radu i poslu, onda je to bila ona. Profesionalizam je postao neka vrsta ograde ili zaštite od angažovanja i od odgovornosti, iz takvog shvatanja profesionalizma, koji je u periodu Miloševićeve vlasti značio i ogradu od služenja, profesionalizam se izrodio u otuđenost, ili u funkcionalnost, ili u bezdušnost, te biti profesionalan znači i „izvršavati naređenje“, ili samo „raditi svoj posao“.

Ljudi, jutros čujem zvukove koji su me na mah podsetili na detinjstvo, istrčim na prozor i imam šta da vidim, cisternu sa vodom i šmrkovima, ljudi u žutim kabanicama peru ulice. Pa krenem niz Bulevar, nekad Revolucije, onda Mira, pa Kneza Aleksandra Karađorđevića i vidim kako ga nema, kako je „otišao“ onaj crnosivi sloj štroke primamljiv za nabacivanje druge štroke, te su se pojavile ivice trotoara, razlika između kolovoza i ivičnjaka, te sa više ponosa prođoh pored Muzeja 25 maj. I sa manjim osećajem bede, jer je siromaštvo jedna, a beda druga stvar.

Iz „Utiska nedelje“ saznajem od Dušana Petrovića, ministra poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, kako nam je potrebno pet milijardi evra za kopanje i punjenje irigacionog sistema, nastalog u starom Egiptu na bazi otkrića nule funkcije, a to su zapravo kanali za navodnjavanje, kakvi su nekoć, barem „u malom“ postojali i u Vojvodini. Dakle, potrebno je da restauriramo ili napravimo rienekment, ili nanovo iskopamo kanale za navodnjavanje zemljišta kako bi naša poljoprivreda mogla da uhvati zamah u proizvodnji hrane, našem budućem uporištu.

Biće bolje. Da je meni jedna ona velika cisterna za pranje ulica, sve sa velikim crevima što se vuku, bacila bih se na takvu „dekontaminaciju“ bez razmišljanja. A znam i druge što ženske, što muške, koji bi u tome učestvovali.

Baš nekako po završetku naših i ovdašnjih mnogodnevnih sretenjskih i snežnih praznovanja, i javnih prilika, državnih, u Baptističkoj crkvi „Nove nade“ u Nju Džersiju, u jednom „Pančevu Njujorka“, bila je u proteklu subotu sahrana, ispraćaj, Vitni Hjuston, kao porodični događaj sa simbolom te porodičnosti u središtu, a čitavo „događanje“ prenosio BBC, gledala sam to tri i po sata.

Stariji se možda sećaju one parole o bazi i nadgradnji, ili, kako ono beše kod Karla Marksa - o punom stomaku i mišljenju, slobodnom. Ovoga put reč je o hladnom stomaku koji je navalio da zove „opšti broj“ Beogradskih toplana, e, ne bi li poboljšao bazu, za „nove radne pobede“.

Koliko je važno pobediti dokazuju proslave sportskih pobeda i čitava izgradnja identiteta kroz sport. Da li to znači nedostatak pobede u drugim segmentima, te i u celini, pitanje je sigurno za ozbiljna razmatranja, kako Ministarstava prosvete i kulture, tako i u javnosti. Svakako, reći ćete, svuda je to tako, i nismo mi jedini, sport je ogledno polje nacije, i države, no ipak, ne znam da li ste to primetili, ali u više puta ponavljanim snimcima slavlja u čast vaterpolista i rukometaša ispred Gradske skupštine, dvadeset hiljada ljudi, uglavnom mladih, po hladnoći, pojavio se pojam rase.

U jednom od streljačkih brojeva „Pressa“ i presova objavljeno je kako neki radnici u Narodnoj biblioteci odavno znaju ko je zapravo Sreten Ugričić, taj što je već ranije pokazivao sumnjive znake, znali su oni, a niko im nije verovao, znali su da je pred njima osoba mračnih namera, kako je samo poznata ta gnusna pratnja otvorenog lova, u kome su svi oni koji vole da kuvaju kafe po sobama u malim bokalčićima sa gajtanima i priključkom pravo u struju, sekretarijatima i „svojim“ sobama. Sada, kada je „neprijatelj“ otkriven, e, sada će mu meru uzeti. Kakav je moral ljudi koji mogu da podstiču da čoveka povlače i po njemu skaču. Jer je hteo promene, i ne samo hteo, već i proveo.

U besplatnom dodatku lista Press, u Nedeljniku, 11. januara, objavljen je intervju sa predsednikom Borisom Tadićem „kakvog nikad niste čuli“.