Branislav Božić

Na poslednjim srpskim parlamentarnim izborima 2008. godine, prema podacima Zavod za statistiku Srbije, na teritoriji Kosova i Metohije glasalo je oko 45 odsto od 202.912 upisanih u biračke spiskove - ukupno 92.995 građana Kosova (uglavnom Srba, a delom i Goranaca, Crnogoraca i Roma).

Miris i ukus šumskih jagoda sa Brezovice na Južnom Kučaju ne mogu se zaboraviti. Verovatno i s mnogih drugih mesta diljem bivše nam i sadašnje domovine. Jedan moj prijatelj, lekar, tumačio mi je slične reminiscencije time što smo, dok smo bili deca, imali „neiskvarena“ čula. Veli on, smog, cigarete i svakojako plastično đubre odvojili su nas od izvornih miomirisa. Možda. Delom. Ipak verujem da je tu stvar u hercu, a ne u nosu.

„U vreme kad se u dolini Timoka polagalo po 100 i više metara železničkog koloseka dnevno, a atmosfera pomalo ličila na one već poznate scene sa Divljeg zapada, u Njujorškoj luci uspravljen je Kip slobode, u Parizu Ajfelov toranj, kroz Alpe je probijen najveći železnički tunel na svetu Sveti Gotard i izgrađeno je niz značajnih monumenata, koji će zadugo, čak i danas predstavljati „čudo sveta“.

Proleteri bivše Jugoslavije ujedinite se! Ovaj slogan jedan je od komentara sa sajtova i portala nakon vesti da je nedavno u Ljubljani potpisana povelja kojom je formiran Regionalni sindikalni savet „Solidarnost“, koji čine devet sindikalnih centrala iz svih bivših republika nekadašnje SFRJ. Da „radničko ujedinjenje“ ipak nije samo u sferi podsećanja na floskule komunističke internacionale, pored obećanih elemenata zajedničkog delovanja, svedoči i plan saradnje ovih sindikata prilikom protesta u slučaju kad su ugrožena prava zaposlenih u nekoj od bivših jugoslovenskih republika.

...“Žare, care ne daj pare“! Ovako bi mogla da glasi zajednička poruka onih koji brinu da će nakon štrajka prosvetara, po „domino“ efektu, biti urušena krhka ravnoteža koja nekako omogućava da svi na državnim jaslama dobijaju redovni obrok. Međutim, aluzija na sličnu poruku učenika u vreme brojnih štrajkova u školama devedesetih godina prošlog veka potpuno je neprimerena. Dokaz za to je i nedavna akcija tinejdžera koji su na fejsbuku pokrenuli akciju za zaštitu prava učenika, koji prete svojim „štrajkom“ ako se zimska prosvetna revolucija slomi preko njihovih leđa. Samo za jedan dan okupili su oko sebe 20.000 istomišljenika.

- Zaposleni u javnom sektoru u Srbiji, ali ne samo ovde, nemaju jak „osećaj konkurencije“. O visini plata i sigurnosti radnih mesta ne odlučuje trzište, već se o tom donose političke odluke.

Svi putevi ne vode u Rim. Barem je meni bilo tako kada sam krenuo put italijanskog juga, na poziv rođake koja, kako mi tada reče „putuje u Marateu - tu negde, na obali ispod Rima“. Moj kratki poziv je usledio posle dužeg, neobaveznog putešestvija po Švajcarskoj, pa umesto u Milano, gde je tada živela, ja zapucah ka večnom gradu i nakon tri dana cunjanja po njemu, javih joj se ponovo, računajući da će doći kolima po mene.

Nedavno sam imao priliku da popričam sa jednim našim „gastosom“ na radu u Italiji. Kada sam saznao da većpetnaestak godina živi u Vićenci, obradovah se da podelim moja sećanja na grad koji mi je urezao neizbrisiv utisak o graditeljskom skladu i odmerenoj lepoti. Naravno, ovaj naš zemljak nije tamo otišao zbog ovih atributa, većzbog razvijenosti, koja ovo mesto sa 120.000 stanovnika većnekoliko decenija svrstava u sam vrh italijanske privrede. Ipak, nisam očekivao da neko ko je tamo godinama ne zna ni nazive svetski poznatih građevina, niti je čuo za Andrea Paladija, stvaraoca koji je za Vićencu i celu pokrajinu Veneto isto što i Mikelanđelo za Firencu i Rim.

U Feraru sam prvi put došao slučajno, ne znajući ništa o ovom gradu. Tako mi je bilo zgodno - blizu sam izašao sa lombardijske autostrade i prešao na "cestu Sunca" prema Rimu.

Jedan pogled sa visoke sijenske kule Torre di Mangia dovoljan je da se shvati zašto kroz ovaj grad, koji ima samo 60.000 stanovnika, godišnje prođe više miliona turista. Još je jasnije i zbog čega je Siena odavno na listi Uneska i kako je njena okolina "zaslužila" da bude zaštićena kao kulturno dobro, odnosno kulturni pejzaž.

Neizbrisivo u sećanju: džepova punih slatkih kajsija jurim pored pruge i uskačem na otvorenu platformu vagona, sličnog onim iz kaubojskih filmova. U vagonu je sparno, kao što to biva početkom kratkog timočkog leta, a crna lokomotiva polako dostiže svoju maksimalnu brzinu od tridesetak kilometara na sat, hitajući ka Boljevcu.

Retko koji glavni grad u Evropi ima problem sa onim što bi trebalo da bude njegovo glavno obeležje kao što je to slučaj s Berlinom. U ovoj metropoli koja ima 3,4 miliona stanovnika, gotovo milion manje nego pre Drugog svetskog rata, u konkurenciji za suvenirske frižider-magnete nalazi se dvadesetak građevina, ulica i spomenika. Sudeći prema interesovanju turista i redovima ispred Rajhstaga i graničnog prelaza Čekpoint Čarli, nesporno je da su nekadašnji parlament, ali i simbol pada nacističkog Berlina, kao i holivudsko-špijunska centrala tačka hladnog rata zasad glavni u toj trci.

Internet je čudo. To sam pomislio našavši jednu staru fotku, ali se pokajah nakon pokušaja da na forumima i sajtovima na srpskom pročitam nešto o Sieni. Pored komentara o istoimenom fudbalskom i košarkaškom klubu, saznah da blizu radi dobar autlet centar, a maslinovo ulje i kjanti mogu se nabaviti kod domaćina u okolini. Bilo je i nekih skromnih utisaka o gradu.

Srbija je zemlja puna kontradiktornosti, a jedna od glavnih jeste ta da preovladava mišljenje da se ovde vodi puno radnih sporova, što nije tačno. Zapravo, mi živimo i radimo u državi koja ima puno problema, pa i u oblasti radnog prava, a utisak o velikom broju radnih sporova nastaje zamenom teza, pre svega jer se procesi u sudovima otežu i po nekoliko godina, a mnogo toga što u javnosti liči na radni spor to suštinski nije, jer on ima svoju sudski epilog, ali se ne sprovodi.

- Ukoliko se odustane od povećanja poreza na dodatnu vrednost i drugih davanja državi, građevinarstvo će lakše prebroditi krizu. Svaki rez koji bi mogao da utiče na dalje smanjenje potrošnje, što bi povećanje poreza svakako prouzrokovalo, bio bi pogrešan.