Duško Bogdanović

Nikada valjda, neću razumeti neke odluke, neke poteze, neka ponašanja ljudi sa ovdašnjih televizija. Nije reč samo o zakeranju ili džangrizavosti koja ide pod ruku sa podacima iz izvoda iz matične knjige rođenih, ne radi se ni o nekritičkim udarima nostalgije za vremenima kada je sve - pa i na televiziji - kao, bilo bolje i smislenije...

Naivno verujući da se iza novinske najave Prilozi za istoriju Titoizma, drugi ciklus, krije stidljivo pripremljen nastavak (odlične!) mini-serije Miće Miloševića o Josipu Brozu, u petak uveče sam se namontirao ispred televizora. Kakav zajeb. Sačekao me je Dragan Kolarević, ukadriran istovetno, kao onih odvratnih devedesetih, kada je za Vučelića vakta, uređivao i vodio erteesovski Dnevnik. (Mislim da mu je i sako isti?).

Otužno je kako su svi oni isti. Ovi danas na vlasti, oni u kabinetima do juče, do onomad, oni koji će, jednog lepog dana, sesti u fotelje. Neverovatno kako im se recepcija sveta i okoline promeni u hipu. Kabinet, sekretarica i prateće osoblje, plus „crno auto“ i vozač, obavezno fikus. Od tog vrlog trenutka, puca im novi pogled na svet. Puca li, puca...

Radio-televizija B92 se žešće raskokodakala najavljujući programske novosti, ali i starosti (je li to prava reč za već postojeće formate i autore?) u svojoj jesenje-zimskoj sezoni. Dolazi im, gromopucateljno slavljen, radijski tandem za jutarnje razgibavanje slušalaca. Ne znam ništa o tim likovima, budući da stanice na kojima su do sada radili, nisu u memoriji mog radio-aparata. Dočim, sve što sam čuo, nije baš pohvalno. Proveriću, svakako.

Medij je poruka - makluanovska je mantra još od sredine minulog veka. Ivica Dačić, srpski premijer, ministar unutrašnjih dela i prvi čovek ovdašnjih socijalista, upoznao se sa njom, siguran sam, još na fakultetu. I koristi se istom, maksimalno.

U svetu profesionalnog tenisa postoje i veliki i važni turniri. Ipak, četiri najveća, Melburn, Pariz, London i Njujork, takozvani gren slemovi, svojevrsne su svetkovine tog predivnog sporta, budući da uz ostalo imaju osobenosti koje je potpuno nemoguće plagirati.

Nikad dužeg i vrelijeg leta. Meteorološki, a vala, i politički. Naslonila se vrelina na majski prevrat i Đurđevdanak, koji nikada, nekima naročito, nije bio manje zelen. Odveć beše žut, ali ne kao metafora, pokazaće se, za jednu gubitničku političku družinu, već onako prezrelo, samrtnički žut, poput uvelog đurđevka, koji je predugo bio u vazi sa ustajalom vodom. Onda su stigli junski politički obrti, neočakivani sastav nove vlade, iznenađujuća kadrovska rešenja, živa u termometru je stizala do četrdesetog podeoka, potom julske kanikle i otvaranja raznih privredno-političkih afera, ali više kao pretnja i medijsko naslađivanje, nego kao policijsko-istražno-sudska rabota. Avgust, ni malo glup i naivan, vreo do neizdrživosti, najavljuje da nas čeka jesen sa atmosferom poput one u ekspres-loncu...

Sa novinskih naslovnica, televizijskih ekrana, bilborda... gde god da baciš pogled, sevaju neodoljivi osmesi naše „zlatne“ Milice i „srebrne“ Ivane. S razlogom! Uspešne su, lepe su, naše su...

Kris Evert i Martina Navratilova su nesumnjivo teniske ikone. Po mnogima, svaka je na svoj način i najbolja teniserka svih vremena. Naravski, mnogo je onih koji se sa tom kvalifikacijom nikako neće složiti, te će do poslednjeg argumenta braniti nepokolebljivo ubeđenje da taj naslov pripada isključivo Bili Džin King. Ili, Štefi Graf. Moniki Seleš, obavezno. Sestrama Vilijams...

U neočekivanoj postolimpijskoj medijskoj euforiji po onoj ustaljenoj, nama tako bliskoj, maršruti - od sjaja do očaja i nazad (smer se menja od slučaja do slučaja) pomislio sam da bi i naši fudbaleri sa Sinišom Mihajlovićom na čelu mogli, bar malkice, da se ogreju na tom plamenu svenarodne strasti.

Da nastavim: četiri medalje jesu predivni događaj za malenu i ubogu Srbiju. Lično sam, opet, bio počastvovan saznanjem da sam sudržavljanin sa sportskim herojima.

Spektakularno, kako su počele, tako su i okončane londonske olimpijske igre, tridesete po redu, po novom računanju vremena i prostora. One održavane u antičkoj Grčkoj inspirativni su mit i virtuelna veza sa slavnim precima. U sportu, bar...Ne znam postoji li na ovoj našoj kugli osoba, ma kakva cepidlaka bila, koja za tih devetnaest dana svakojakog spektakla nije našla nešto za svoju dušu?

Ako ste pomislili da totalna zavisnost od turskih televizijskih serija jeste nekakav specifikum balkanskih, iliti, još bliže i uže, gledalaca sa prostora koji su nekada činili Jugoslaviju, u ozbiljnoj ste zabludi.

Za menadžment HBO, američke produkcijske kuće, nema tajm-auta u utakmicama sa konkurentima za lidersku poziciju u proizvodnji televizijskih čuda. I, to onih u nastavcima. Normalno, kada neko ima toliko uspeha kod gledalaca širom kugle (Sopranosi, Carstvo poroka, Seks i grad, Pacifik, Igra prestola...) i zbog toga samo, specijalno napravljenih vitrina za izlaganje mnogobrojnih Emi nagrada, onda tamo nema pauze u poslu, jer konkurencija, baš kao i lova, nikada ne spava...

Čim sam čuo Tomu Nikolića i njegovu famoznu „inaf“ prognozu, odjurio sam na Tviter (@Ducabog) i propisno se zapljunuo dva puta. Protiv uroka i baksuzluka.