Marko Šelić Marčelo

Taman posla da vladajući kartel ima nešto protiv drugačijeg mišljenja. Svaku takvu tvrdnju vazda su negirali, jer ona i jeste preterana: reč "drugačije" je višak i dosoljavanje, režim je naprosto protiv mišljenja kao takvog. Ono je zabranjeno i unutar njihove organizacije, kamoli u ostalim predelima vizije sveta Jedinog kome je dato da misli. Drugima je u toj hijerarhiji dato jedino da se dive njegovoj pameti i prepričavaju je; za razliku od svojih doktorata, ovde su vrlo obavezni da navedu autora citata i da ga lizguzno veličaju; niz piramidu sve do najnižeg čina, manjim ili većim ćarom plaćeni su za nemišljenje.

U trenu kad sedam da kucam kolumnu, stiže vest: predsednik je pozvao one koje naziva teroristima, one za koje je kazao da je "pitanje dana kad će nekoga da ubiju" (i to ponovio više puta, sladostrasno, u skladu sa svime od čega poboljeva) - na javnu debatu. Taj TV Dejton, veli čovek radikalno posvećen miru i ljubavi, trebalo bi da rezultuje kolosalnim niko-nije-kriv, pa da se eto vratimo normalnom životu, znate ono, mi krademo, vi ćutite, mi uništavamo institucije, vi ništa, mi u vile, vi u mišje rupe, ko nas uopšte zavadi? Nemam kod sebe lulu mira, ali evo vam kobasica. Kulen, za dve i po hiljade dinara.

U ovom trenutku, kolumnisanje počinje da liči na ratno izveštavanje. Ulice su bojišta, svake večeri imamo povređene, ovaj pakao još nije plaćen ničijom glavom u sukobima isključivo zahvaljujući pukoj sreći. Ali počeo je zato što je šesnaestoro ljudi ugrađeno u korupcionaški "Skadar na Bojani", posao toliko prljav da se, što reče neko ovih dana, vinovnicima više isplati guranje cele zemlje u užas nego pokazivanje famoznih papira i hapšenje nekih što bi propevavanjem odali celi orkestar. Mnogo puta dosad delovalo je da smo u poslednjem činu; ako ovaj nije poslednji, na korak smo od ulaska u neko precrno dalekobilo.

Reklo bi se da je veletema nedelje - uzgoj nežnih osećanja prema zlotvorima. Poljoprivredno-stočni termin je tu otud što se kucaču ovih redova pričinjava da je tako nešto nemoguće bez negovanja. Kad osoba gleda u zločin, od mozga je brži nagonski refleks, pa ma koji bio: neko se uplaši i ima poriv da pobegne, neko da smesta skoči i pomogne žrtvi, neko se naprosto skameni. Ništa od pobrojanog nije čin odobravanja. To ne postoji, bar ne u onom delu mentalnog spektra koji se kolokvijalno zove normalnost.

Ova će kolumna možda biti nalik romanu toka svesti: zaglaviš gotovo do zore za radnim stolom jer čamiš nad novom knjigom, da se ne odmetne, a onda se probudiš u danu hapšenja ministara, kao da se odmetnulo sudstvo; pokušavaš da pohvataš konce, poveruješ, pa ne poveruješ, pa hitno kafu u oči ne bi li se zupčanici pokrenuli.

Čitam zanimljivu vest: u Londonu ove jeseni počinje s radom Centar za osećajnost životinja, koji će, između ostalog, pokušati da se pozabavi onim najavljenim veštačkointeligentnim prevodiocem što će nam tumačiti šta to naši ljubimci pokušavaju da nam kažu kad nam se obraćaju. Pažnju mi privuče formulacija: baviće se, kaže, istraživanjem neljudskih životinja. Tim rečima. Iz čega neodoljivo sledi da postoje i ljudske životinje.

Leto u regionu tradicionalno je rezervisano za festival desnog: godišnjice Srebrenice i Oluje, događaja na čiju spomenu bi svima trebalo da se stisne utroba, nakon čega bi bilo katarzično kolektivno se isplakati i nanovo skupiti snagu da se ruka pruži i ožale sve nedužne žrtve - ne budu to, nego budu dani kada desničari podsete sve ostale koliko su ratne sekire plitko zakopane i lako izronjive.

Desila mi se zanimljiva živa metafora - u zubnoj ordinaciji.

"Molim ih da ne mrze toliko Srbiju", reklo je strašilo, sada već i fizički podbulo od mržnje, s celoživotnim stažom huškanja Srba na rat sa svima. U tom si-viju falila je još jedino stavka huškanja Srba na rat protiv Srba, ali više ne fali. Pre nego što mu je narodni očaj i bes izašao na ulice i stao na raskrsnice, imao je toliko raskrsnica na kojima je mogao da stane, da ne skrene u ulicu koja nas bliži užasu nesagledivih razmera. Da povuče ručnu. Da ne povuče celu zemlju u pakao svoje patologije.

Ima više od decenije kako jedan čovek blokira celu Srbiju.

Za Vidovdan je zakazano da se vidimo. Tako će i biti: gde god bili tog dana, bićete viđeni u svom prirodnom ambijentu, u skladu s duhom i razumevanjem sveta. Gde tad vidite sebe, to isto želite i drugima. Cigla ste u zidu te kule. Nije to Dan D, to je samo jedan od onih dana kojima se do Dana D stiže, ili ne stiže. Kako je to neko lepo sažeo: dođite ili nemojte, samo ništa ne objašnjavajte.

Drugar mi putopisno javlja zanimljivost iz belog sveta: na malajskom se "molimo vas, sedite" kaže (ili bar piše) - sila duduk. Odmah sam pomislio: to bi bilo tako savršeno ime za nekog visokorangiranog čankoliza, viđenije grlo iz ergele NeAndreja s Andrićevog venca.

Nije najgadnije što taj čovekoid otvoreno želi da vlada, da ponižava i tlači, maltretrira, bije, hapsi, da lično štiti kriminalce i naziva omladinu sopstvene zemlje nacistima, ustašama, teroristima, da siledžije proglašava junacima, da rasprodaje zemlju kao da je njegova, da gazi i gasi univerzitet, sudstvo, ustav, razum - ne, najgadnije je što sve pobrojano naziva srpstvom, slobodom, poštenjem, pameću, rodoljubljem, pravdom, napretkom.

Ono što se bliži izgleda otprilike ovako: igra se na male golove, ali se te dve utakmice održavaju na nacionalnom stadionu i sve su tribine pune, i sva je pažnja budna, i sve su oči uprte u ishod. Događaji nesumnjivo važni za izgled svakodnevice na lokalu baš i ne bi bili na radaru velike slike u nekom normalnom sistemu. Jer, hej, pa to se tako i zove: lokalni izbori.

Od svih marifetluka Velikog Meštra, jedan duž kičme seje žmarce posebnoga tipa: ono kad, narogušen i ljut sav, drekne sram vas bilo. Gnevan kao biskup istine ili direktor Instituta za očuvanje srama, kao beskompromisni čuvar vrline ispada iz šina u predele ogorčene neverice kako neko uopšte može biti takva protuva da bezočno laže. Tako drugima veli hodajuće nadahnuće za Njuzovu majicu "lik laže", stvor koji verovatno nije ni naučio da priča s drugom namerom do da šmira.