Safeta Biševac

Zorana Novakovića, 25-godišnjaka iz Beograda zaboleo je zub pre nešto više od sedam godina. Zub mu otekao, otišao on na Maksilofacijalnu kliniku Stomatološkog fakulteta 23. marta te 2003. godine. Lekar mu rekao da vađenje nije potrebno, dao mu lek i pustio kući.

Hrvatska radio televizija u petak, 19. marta, prikazala je prvu od 12 epizoda dokumentarno-igrane serije „Tito“ Antuna Vrdoljaka, a RTS je najavio da će uskoro prikazati dokumentarni film o Titovoj udovici Jovanki Broz.

Razumem i podržavam želju lingvista i mnogih drugih da srpski i ostale bliske jezike koji se govore na našem prostoru sačuvaju i zaštite od preteranog uticaja stranih i „velikih“ jezika. Šut s rogatim ipak ne može, a i jezik je živa kategorija u kojoj su uticaji uobičajena pojava.

Nije mi žao što Oliver Katić nije izabran za predstavnika Srbije na Pesmi Evrovizije. Ne zbog Katića koji je dobar pevač već, po meni, neobično glupe pesme „Predsedniče, halo“ u kojoj se, ako smem da primetim, ne zna da li su lošije reči ili muzika.

Verovali ili ne, u vreme ekonomske krize koja, kao i ova zima nikako da prođe, uprkos Dinkićevih najava, (ministar ekonomije najavljuje izlazak iz recesije i kraj krize, a ne zime) mnogi građani Srbije razmišljaju o odlasku na letovanje.

Ima li nekog ko bar 10 puta nije dobio šaljivi meil o nesrećnoj budućnosti EU? Verzije su različite, ali suština je ista - kad „mi“ uđemo rasturamo ih. Skraćena verzija ide ovako: 2012. Hrvatska ulazi u EU; 2015. u EU ulaze Makedonija, BiH, Turska, Albanija, Kosovo, Srbija i Crna Gora; 2016. zapošljava se prvi naš čovek u administraciji EU; 2017. prvi naš čovek u administraciji EU zapošljava svoju, ženinu i kumovu rodbinu, kao i članove porodica najbližih suseda, a i neke ljude iz svog rodnog kraja; 2022. udeo naših u administraciji u Briselu je 60 odsto.

Srbija je zemlja u kojoj se stalno nešto dešava i koja vrlo verovatno neće u skorije vreme postati ni dobro uređena ni dosadna ni stabilna, a takvih država, verovali ili ne, ima. Nisu brojne, ali postoje čak i u ova krizna i vremena elementarnih nepogoda.

Nažalost, nisam bila u Parizu. Izuzimam višečasovni boravak na aerodromu Šarl de Gol u davna vremena devedesetih kada smo bili pod sankcijama. Sada smo na „beloj“ Šengen listi, pa je „grad svetlosti“ pri vrhu mesta koja planiram da obiđem čim mi to objektivne okolnosti, zvane novac, dozvole. Rado bih obišla i tu rezidenciju Srbije pri Unesku koju plaćamo sedam hiljada evra, ali pošto se predsednik Boris Tadić založio za revidiranje ugovora o zakupu, nisam sigurna da će biti izvodljivo. Ne znam kakve su cene u Parizu, ali mi sedam hiljada za iznajmljivanje stana od 240 kvadrata deluje previše.

Prirodom posla, primorana sam da pratim dešavanja u različitim oblastima. Iskreno i da se ne bavim novinarstvom verovatno bih sa jednakim žarom „otvarala“ različite sajtove, pratila vesti kod nas i u svetu jer jednostavno volim da budem obaveštena. Pratim tako događaje ne samo na političkom već i sportskom, ekonomskom, sveukupnom društvenom planu.

Bila sam u sredu, 3. februara, na rođendanu. Ne onom slavlju Demokratske stranke već na rođendanu veoma bliske drugarice. Skupilo se društvo malo i verovali ili ne, niko nije pomenuo politiku. U stvari, jesmo malo, ali onako uzgred.

Ukoliko je neko primetio, prošle nedelje nije bilo kolumne na ovoj strani iz prostog razloga - poslovni put u inostranstvo sprečio me je da napišem. Sa zadovoljstvom sam boravila nedelju dana u Turskoj, koja me je začudila na samom početku.

Nekako je prirodno, normalno i uobičajeno da u predizborno vreme političari, kod nas i u svetu, obećavaju sve i svašta. Što se kampanja više zahuktava, ministri i ostali funkcioneri prosto nas bombarduju lepim vestima i prognozama. Putevi, mostovi, fabrike... niču na sve strane, a, ukoliko zaokružimo baš njihov broj, ima sve da cveta.

Dobrodošli u prestonicu srednjovekovne Srbije, poruka je sa internet prezentacije opštine Kuršumlija, koja je ovih dana u vrhu vesti zbog višednevnog protesta radnika privatizovanih preduzeća „7.jul“ i „Kopaonik“. Na pomenutom sajtu piše da opština Kuršumlija ima površinu od 952 kvadratna kilometra.

Jedna od definicija kaže da je referendum oblik direktne demokratije, tačnije „neposrednog učešća građana u vršenju državne vlasti i donošenja političkih odluka“. Građani se na referendumima izjašnjavaju da li su za ili protiv određenog zakona, akta, političke ili druge odluke koje su već donete ili se njihovo donošenje planira. U novijoj istoriji praksu referenduma uveo je Napoleon postavljanjem pitanja da li ga narod prihvata za doživotnog konzula, odnosno da li priznaje naslednost carske titule u njegovoj porodici. Referendum je uspeo.

Ko nije gledao dokumentarni film „Čija je ovo pesma?“ bugarske autorke Adele Peeve, puno je propustio. Neka se potrudi da odgleda film koji predstavlja svojevrsnu odu balkanskoj lepoti i gluposti.