Svetislav Basara

Srpski paranoici i teoretičari zavere najviše zaziru od CIA-e, ali kad im CIA podastre neko zanimljivo štivo – ili se njima učini da im je podastrla – ti se svati ne ustručavaju da svoje nebuloze potkrepe autoritetom širom sveta ozloglašene tajne službe koju, inače, mrze iz dubina svojih slovenskih duša. Ni ja je ne volim. Daleko joj lepa kuća u Lengliju.

Cirkus, dame i gospodo, eto u šta se pretvara ovaj svet. I kao i u svakom cirkusu, ponekad bude smešno, kao što je preksinoć bilo meni kada sam u jednoj ovdašnjoj žutari pročitao da je dotična žutara nešto saznala „iz izvora bliskih starleti“. Reč je inače o čuvenoj Staniji. Koja, inače, nije tema ove kolumne. Naša tema je, da kažemo, ozbiljnija - tridestogodišnjica smrti Aleksandra Rankovića, u ilegali zvanog Marko.

Vidim da je u javnost puštena dubara da se po Đilasu (Milovanu, ne Draganu, rano je za Dragana) nazove jedna ulica u Beogradu, a možda i u još nekoj varoši, zašto ne?

Sastali se, dakle, Đilas (Dragan, ne Milovan) i Overlord Vučić da se dogovore o budućem izgledu prestonog Beograda. Što reko Paković, možda bi im bilo pametnije da prodivane o sadašnjem izgledu (i još koječemu) varoši beogradske.

U šta sve čoveka ne uvale brzopletost i obnevidelost. Pre neki dan recimo zapade mi na internetu za oko krajnje čudan naslov - Umro najtiražniji ratni zločinac.

Osuđeni smo, cenjeni publikume, na večno čekanje Mesije, na neprestano iščekivanje tajanstvene sile koja se pojavljuje niotkuda i momentalno rešava sve.

Predvidivo! Čim Overlordu u dnevnik ubeležim plus, odmah se podigne komentatorska graja. Nije to - svakome iz svojih razloga - milo ni prvo ni drugo Srbijancima.

Uz malo drugarske kritike u više navrata sam ovde pohvalio najnovijeg popečitelja inostranih dela Ivana Mrkića, na prvom mestu zato što je srpsku diplomatiju skinuo sa Jeremićevih steroida.

Panoviću, Sunce li ti kalajisano, vidiš li da sam popravio ocene? Izgleda da neću ponavljati, provući ću se izgleda nekako. Letnje je doba, cenjeni publikume, a to je vreme kada nerado silazim u bazu, to jest u komentatorluk. Ali pre neki dan ko velim – daj da vidim šta mi rade verni, maliciozni čitaoci, pa ti odem na kolumnin sajt, pa se spustim u komentatorski bunar mudrosti. Kad tamo – četvorka do četvorke. Išao sam i na 4,42. Ako se ne varam. Nisam znao šta da mislim? Da li se to odnekud pojavila dobra vila pa mi deli petice ili je onaj strogi nastavnik otišao na zasluženi odmor u Guču - to ćemo videti u drugom tromesečju. A sada, da i mi malo - figurativno, naravno - skoknemo do Guče, da vidimo šta nam strogi nastavnik radi, kako se provodi. I pročaja.

Udrite, dame i gospodo, brigu na veselje, zaturi narode šajkače na potiljak, stigao je mesija. Ma šta mesija - dobili smo osnivača nove religije. I to sa mesta odakle ga niko nije očekivao - iz vrha (načelno) ateističkog SPS-a. Nova religija, koliko sam video, ima izvesnih dodirnih tačaka sa judeohrišćanskom tradicijom, jer osnivač, ravi- Dačić, pominje Hrista (onako uzgred) i sledbenicima poručuje da on, osnivač, ipak ne može sve sam - ni Isus nije mogao - nego mu trebaju pomoćnici, apostoli "koji će širiti novu veru po Srbiji".

Ni reč o politici dok ne zahladni! Sparina pritisla, ljudi moji, nikuda se ne mere iz kuće. Šta da se radi? Da se sedi ispod klime i da se čita, najbolje je rešenje. Ali mi đavo ne da mira, pa mimo običaja u letnjoj dokolici svaki čas palim televizor ili - više nego inače - bazam po internetu. I šta da vam kažem? Teže su mi televizije i novindžijski sajtovi nego sva vrućina ovog sveta.

Svake godine u ovo doba ista priča. U Hrvatskoj proslava “Oluje”, u Srbiji i srpskim zemljama sveopšte zvanično žaljenje, mada ja na ulici i među takozvanim običnim svetom prekjuče ne videh neku naročitu žalost, kao što - pretpostavljam - ni među hrvatskim širokim narodnim masama (u ove vaistinu žalosne dane) nije zavladalo neko posebno veselje.

Sećate li se da sam jednom pisao o fenomenu koji sam (bar si tako laskam) lično otkrio, a koji ne samo da kasnije nije priznat u nauci nego ste ga i vi, cenjeni publikume, momentalno bacili u sprdnju. Ako ste zaboravili, da se prisetimo.

Svake godine u ovo doba ista priča. U Hrvatskoj proslava “Oluje”, u Srbiji i srpskim zemljama sveopšte zvanično žaljenje, mada ja na ulici i među takozvanim običnim svetom prekjuče ne videh neku naročitu žalost, kao što - pretpostavljam - ni među hrvatskim širokim narodnim masama (u ove vaistinu žalosne dane) nije zavladalo neko posebno veselje.

Tu pre par dana pročitah u Blicu zanimljiv intervju sa Borisom Dežulovićem, mojim hrvatskim kolegom po peru, to jest po laptopu, jer su pera odavno završila u ropotarnici istorije. Nikad nije zgoreg čuti mišljenje sa strane, mada Dežulović i nije baš toliko „sa strane“.