Svetislav Basara

Smrtna kazna je, cenjeni publikume, u Srbiji odavno ukinuta, ali u srpskim tabloidima nije i – kako stvari stoje – neće ni biti. Naprotiv! U našim tabloidima streljanjima sve bolje ide. Nema dana da na sajtu neke od ovdašnjih žutara ne osvane video-klip sa snimkom neke pobunjeničke ili talibanske egzekucije. Obavezno upozorenje – uznemiravajući snimci – više je mamac i reklama za obezglavljivanja i streljanja nego što je sredstvo odvraćanja.

Prosu se, cenjeni publikume, vest da je Čeda Jovanović predložio spajanje njegovog LDP-a i Đilasovog DS-a u jednu stranku. Upitani da li u tom dimu ima one sramotne stvari, u DS-u su rekli da zasad nema, ali da ne znači da ne bi moglo biti.

Novopečeni novopopečitelj, Lazar Krstić, lik koji mi je sve simpatičniji, izjavio je ovih dana da je uslov svih uslova ekonomskog oporavka zemlje „promena svesti državnog aparata“. Navedena mu je misao - uprkos izvesnom prizvuku prevaziđenog marksizma-lenjinizma - vaistinu ka vladičina, ali dečko je dugo izbijao iz zemlje, očigledno nije u toku, neka se pripazi da umesto svesti državni aparat ne promeni njega, popečitelja.

Ajde da se malo odmorimo i od politike i od geopolitike. Kad sam onomad pročitao reportažu sa koncerta Rodžera Votersa, bi mi krivo što nisam otišao na svirku, ali se onda opsetih da nisam išao ni na koncert priraslijih mi srcu Rolingstounsa, pa mi se savest umiri.

Vlada je, cenjeni publikume, konačno prekomponovana, a da li će išta rekonstruisati (osim u novinskim tekstovima), to ćemo tek videti. Budući da, saglasno mojoj pokojnoj baba Zorki, Srbe nije moguće zadovoljiti, odmah su se sa svih strana oglasila zakeranja, od kojih mi se najsmešnijim učinilo ono da je to ônajstarija vladaö?

Došlo je vreme da se malo pozabavimo geopolitikom. Obuzeti svojim mukama i zađevicama kao da ne obraćamo dovoljno pažnje na veliki pičvajz koji se nadvio nad Bliskim istokom. Imali bismo zato i dodatnog razloga jer se radi o pičvajzu koji smo onomad osetili na svojima kožama.

Životna priča Titove udovice, Jovanke Broz, teško je shvatljiva čak i u Srbiji, prepunoj teško shvatljivih životnih priča. Hajde da sad ne ulazimo u bezbroj puta ispričanu priču o mladoj partizanki iz Like koja je posle rata uspela u životu i sa suprugom se vinula u visine svetske politike i svetskog džet seta. Poznata je to priča, omiljena je to tema stotina reportaža i feljtona.

Obznanjeno je da je Ivan Tasovac prihvatio mesto ministra kulture, i ta vest je u delu kulturne javnosti prihvaćena sa odobravanjem, ali je dovela i do nove srpske podele. Šta su, dakle, Tasovcu zamerili neki moji poznanici sa kojima sam ovih dana popričao na tu temu? Jeste Tasovac, kažu moji zakerljivi poznanici, vrlo uspešan direktor Beogradske filharmonije, ali srpska kultura je ipak mnogo veća stvar od Beogradske filharmonije.

Vidim da je u Skupštini u toku redovno ciganisanje, pardon, zasedanje. Odnosno - ne vidim, odavno ne gledam skupštinske prenose, nemam više za to stomak, ali po službenoj dužnosti pročitam ovde-onde u novinama poneku misao naših velikih skupštinskih ljudi. I šta da vam kažem, biti poslanik, to je u Srbiji vrlo unosno zanimanje.

Nije da nema pomaka. Puče glas po novinčinama serbskim da je Underlord Dačić mesto ministra kulture ponudio Ivanu Tasovcu, direktoru Beogradske filharmonije, osobi za koju bi se teško moglo reći da je ideološki bliska SPS-u. Opa, bato. Izgleda da je došao kraj srpskim podelama. Moram reći da me je ta vest malo trgnula iz letargije.

Naša bi istorija bila jedna od najboljih na ovom nesavršenom svetu, samo kad bi nam se događala na vreme. Ali nismo mi te sreće. Sve nam se događa sa dvadeset godina zakašnjenja.

Tijanić, znate na koga mislim (jedan je Tijanić), gospodar ovdašnjih tajni, konačno rešio da otvori srce, pa je srpskom narodu i senatu obznanio da je Jego ex Sijatelstvo, Tadić, sve bitne "državne" odluke donosio nakon konsultacija sa misterioznom vračarom, damom koja je, ako je Tijaniću verovati, u više navrata - a u predasima od državnih poslova - bivšem prezidentu saljevala stravu.

Rasplamsala se ovih dana interesantna polemika u novosmajlovićkinom najstarijem dnevnom listu na Balkanu. Povod za polemiku bio je nemili događaj na nekoj svečanosti u Tekerišu, na kojoj je prpošni aktivista Dveri Underlorda Dačića nazvao izdajnikom. Izgrednik je momentalno uhapšen, a Dačić se zdravo konsternirao.

Kasno u ponedeljak čuh da je umro Mirko Kovač. Ovdašnjim medijima - inače brzim na zlo i željnim crnih vesti - trebalo je nekoliko sati da prenesu crnu vest, koja je, pretpostavljam ovde mnoge i obradovala jer Kovač, Srbin iz Bileće, nije bio nimalo omiljen u beogradskoj patriotskoj čaršiji.

Kad te krene u životu, onda ne ume da stane. Uzmimo kao uzoran primer slučaj predsednika naše republike, džumhurbaškana Nikolića. Do pre deset godina bio je samo skromni narodni poslanik pitoreskne stranke koju je - kada je za to kucnuo čas - načisto urnisao. Onda se - kad ono beše - presaldumio, otcepio se od bivšeg idola, Šešelja, osnovao novu stranku, sada vladajuću, postao njen predsednik i - šta da vam kažem - vinuo se do nebeskih visina. Najpre je, kada je već dobrano bio zašao u godine, naprasno završio fakultet, pa je onda dokonao da mu kao čoveku sa visokom stručnom spremom sleduje radno mesto predsednika republike.