Borka Pavićević

Nova epoha Muzeja savremene umetnosti počela je posle oktobarskih promena i to izložbom koja sumira stvaralaštvo u polju likovne umetnosti, „pregledom“ moderne dvadesetog veka. Gledajući iz restorana „Ušće“ pre neko veče u olupinu Muzeja savremene umetnosti na Novom Beogradu, na jednom od najlepših i najprostornijih (da tako kažem, za početak, jer je reč o javnom prostoru i shvatanju prostora, a i vremena), pitam se da li smo mi, svi skupa, imali dvadeseti vek. Pa, ako hoćete i dvadeseti vek kao „vek zlih“ sa dva svetska rata, iz kojih smo, a i iz Drugog svetskog rata izašli kao sila pobednica, na strani sila pobednica.

„Samo 21 odsto građana zna za koga će glasati“, udarna je vest u današnjoj Politici, (3.1.2012). Istraživanje agencije „Faktor plus“.

„Krajem iduće godine planiramo početak gradnje šoping mola Delta planet na Autokomandi u Beogradu, koji će sa površinom od oko 200.000 kvadratnih metara nadmašiti veličinu dosadašnjih tržnih centara u Srbiji“, kaže mlada i lepa Jelena Krstović, predsednica za korporativne komunikacije, u prošlonedeljnom broju lista Politika. Pored višestruko zanimljivog intervjua sa njom, tu je i fotografija Miroslava Miškovića koji degustira jabuku iz zasada u Čelarevu. Baš je zagrizao jabuku, drži je u levoj ruci, i puna su mu usta jabuke.

Zamalo da mi se omakne pa da u naslov stavim nešto kao „kraj raspleta“, te se setih da tako šta ipak ne dolazi u obzir. Asocijacija na „devedesete“, jer i od tog poređenja koje se iz dana u dan sve više „izanđava“ nekako je mučno, kao što je mučna i asocijacija na onu knjigu što su je kupovali po samoposlugama, dok su komšije posmatrale i beležile ko se usudio da se ne maši za „Godine raspleta“. Dakle, nećemo o raspletu, već o, da li se može tako reći, finalu. Jer kako jednom napisa Stojan Cerović, „dno se pomera“.

Pulski festival knjige i autora uistinu jeste fešta što je razigravaju prvo autori, a tek potom izdavači u nekadašnjem stecištu jugoslovenske kinematografije, prekrasnom zdanju prošlog imena Doma JNA (tu sam nekad sa poda ispred prvog reda, među malobrojnima, na „zatvorenoj projekciji“ gledala „Zasedu“ Živojina Pavlovića, koja će se u javnosti pojaviti tek na prvom Festu u Beogradu, u specijalnom programu što su ga organizovali Dušan Makavejev i Branko Vućićević, sedamdeset i prve godine), a današnjeg Doma hrvatskih branitelja, sve u kontekstu pobede koalicije „Kukuriku“, te prijema Hrvatske u Evropsku uniju.

U gradu Konjicu, Bosna i Hercegovina, u koji sam veoma često odlazila u toku protekle dve godine radeći na Bijenalu savremene umetnosti u atomskom skloništu, u bunkeru, neviđenih razmera, što nam ga je hladni rat ostavio, građani vam pokazuju kuću Zuke Džumhura, a onda vam kažu: „U ovom gradu rođen je i Ante Marković.“

Šesnaestog ovog meseca u Bačkoj Topoli pred punom salom mladih ljudi, i dece, dodeljena je po peti put Nagrada za toleranciju (Dunavski biro), a prisutni su bili, i to od početka do kraja, i predsednik Skupštine Vojvodine i predsednik Vlade Vojvodine Šandor Egereši i Bojan Pajtić, lepo su pričali, unakrsno izmenjujući jezike.

Umetnica Anastasija Larvol stavila je na fejsbuk snimak hepeninga koji je priredila, između ostalog, i na krovu, simsu Filozofskog fakulteta, zime 1996/97. u vreme Protesta koji su, između ostalog, i doveli na vlast ono što danas „vlada“ Srbijom. Između ostalih lica, tu je i Vuk Drašković („Zajedno“), isti onaj kome se danas pripisuje nedoslednost, od Mrkonjića na primer.

„Nisam pozivao na nasilje, već na sprečavanje nasilja, a na državi je da odabere hoće li to uraditi pregovorima ili uključivanjem onih koji su zaduženi za obezbeđivanje reda i mira. Organi reda i mira nisu nasilne institucije, njihov zadatak je da spreče nasilje i ja sam na to i pozvao“, izjavio je rektor Univerziteta u Beogradu dr Branko Kovačević. Država, red i mir. I rad. Koji oslobađa.

Ipak mislim da studenti u Plenumu, na Filološkom fakultetu, ne traže, u svojim zahtevima, i na osnovu onoga što sam te večeri, dvadeset i osmog oktobra čula, besplatnu nastavu, oni postavljaju pitanje i kvaliteta te nastave. Ne samo da „Znanje nije roba“ već je i pitanje kakva je i od čega se sastoji ta „roba“.

Teško mi je da se ne složim sa uvaženim kolegom kolumnistom Zoranom Živkovićem u povodu ovdašnjih analiza „događaja“ što su u ekonomskoj krizi zahvatili kako Sjedinjene Države tako i zemlje Evrope, a u izvesnoj korelaciji sa onim što se naziva „Arapskim prolećem“, dakle, preispitivanja, na ulicama i trgovima, onoga što Slavoj Žižek naziva određenom konfrontacijom neoliberalizma i demokratije, a što Živković „vodi“ pod kritikom kapitalizma, što svuda, naravno, ima svoje specifičnosti.

Uverena da ću i danas putovati „do grada“ više od sata, jutros sam krenula sat i po ranije, e ne bi li se domogla Birčaninove i Centra na vreme, za sastanak sa ljudima koji nisu baš uvek u stanju da shvate ritam naše svakodnevice, pa da ne zakasnim i tako ne ispunim uverenje „da ljudi ovde uvek kasne“.

Znam da je grozno i sasvim nepopularno podsećati ljude na bilo šta, sem na nešto „lepo“ i sentimentalno. Onako, da se uz podsećanje može dobro napiti, a onda pevati i ako treba, zaplakati.

„Poslata poruka“ je nešto kao „Crvena linija“, ili kao „Transparentna tranzicija“, „Preuzeta odgovornost“, „Verujemo da će tako biti“, „Verujem“ i „Nadam se“. Šalju se poruke kao onomadne „pozdravni telegrami“ i saopštenja.

Genocid, urbicid i ekocid. Teško je oteti se zakonomernosti ova tri oblika iste namere uništenja stanovništva koje, prvo, nije pripadnik nijedne etnije, a onda, drugo, nije pripadnik nijedne partije.