Nemanja Rujević

Stanje je složeno. Pobuna traje, odoleva, studenti traže izbore, ali imate li osećaj da sat radi tika-taka, da vreme curi?

U subotu sam se zatekao u tazbini, u Grubišnom Polju, a to je mirna i dosadna varoš u trianglu Daruvara, Bjelovara i Virovitice. U tazbini se uvek dobro jede, inače sedim, pušim, čitam i upoređujem koji okolni petao lepše kukuriče. Spojilo se lepo i korisno jerbo su tada srpski studenti, na štafetnom ultramaratonu do Brisela, dotrčavali u Viroviticu. Punac mi dâ mercedesa (inače je na prodaju, 2005. godište, prede kao mačka, cena po dogovoru), a ja se odenem slojevito i krenem na reporterski zadatak.

Utabane su staze na našoj medijskoj sceni pa su iznenađenja retka. Zna se ko je tu da sikće ispod skuta predsednika, zna se ko je tu da kritikuje. Tako smo priredili dve paralelne realnosti, između njih je bedem, oko bedema kanal, u kanalu krokodili.

Neka na početku ove kolumne bude rečeno da je naš novi premijer Đuro Macut bez ikakve sumnje - ekspert. Endokrinolog, kažu, ravnog mu nema kod pitanja policističnih jajnika.

Kolumni nisam dao ime bez veze. Vaservaga je zgodna alatka jer se njom meri jesu li stvari pod konac. Kad bi sve takve bile, onda nam vaservage ne bi trebale. Merenje društvenih i političkih prilika uglavnom pokaže iskošenost. Nekad vaservaga i ne treba - vidi se na kilometar.

Ispod radara je prošla istina o aferi "zvučni top". Ispovedio je naš poznati dramski pisac Siniša Kovačević koji je bio u Kralja Milana u narečenom trenutku. Evo citiram sa Tvitera: "Savest me ubija, evo istine o zvučnom topu. Dva meseca se nas 10.000 zakletih čuvara tajne skupljalo između tri i pet ujutro u Kralja Milana, od Londona do Slavije. Vežbali smo da se na zvižduk razjurimo na dve strane ulice, za jedan sekund, za to vreme zvuk pređe 500 metara. Uspeli smo."

Gledao sam dnevnik javnog nam servisa pre neki dan. Počelo je događajem iz Niša gde su neki građani jajima udarili na tzv. gradonačelnika.

Hajdemo u paralelni kosmos, pođite sa mnom, zatvorite oči – ne još jer ne biste mogli da čitate nego kad pročitate idući pasus.

Događaji puče Srbiju. Nešto što bi učmalih dana bilo glavna vest sada jedva dospe na marginu novina. Dešava se sve svuda odjednom.

Uredništvo ovog lista ograđuje se od mene. Šta god napišem, ispod kolumne stoji da stavovi autora "ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa".

Trebalo mi je vremena da priznam sebi, a sada, evo, priznajem i drugima - volim pravila. Onaj ko voli pravila mu dođe nekako uštogljen i nimalo razbarušen.

Do teksta Mirjane Vasović u "Politici" stigao sam jer ga je na Tviteru nahvalio Zoran Ćirjaković, premijum bot režima, centarfor prve postave "Ćirilice" i tvorac koncepta "autošovinizma".

Kad je Teofil Pančić izgubio nefer borbu od bolesti, opet me mučio osećaj da umire čitav jedan svet. Ne samo zato što bi Teofil mogao biti svet za sebe - o tome su dobro i dostojno pisali oni koji su ga poznavali - nego i jer umiru - novine.

Misli li iko o tome kako je prvom među nama? Njemu koji kao dragstor radi za Srbiju, danju na televiziji, a noću u znoju lica svog čitajući hiljade stranica dokumenata? Njemu koji oka ne sklapa, ne jede i odeva se iz fundusa u koji mu zle stilistkinje podmetnu sako od pet prosečnih srpskih plata? On više ni u varoškim domovima kulture ne može da inscenira jedinstvo sa narodom.

"Ovakvo stanje u društvu nikome ne odgovara, nikome u Londonu ne donosi ništa", rekao je Džek Trbosek u obraćanju naciji krajem septembra 1888. godine.