Safeta Biševac

U Beogradu će danas biti sahranjena Svetlana Broz, lekarka, književnica, antiratna aktivistkinja, unuka Josipa Broza Tita.

Da se odmah ogradim. Tekst je napisan satima pre novog "istorijskog" obraćanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića na TV Pink. Televizija Željka Mitrovića najavila je "jedno od najvažnijih obraćanja", kao da svako obraćanje predsednika nije najvažnije, u kome će obelodaniti "do sada nepoznate detalje o obojenoj revoluciji u Srbiji". Poput mnogih građana, uspešno izbegavam predsednikova obraćanja. Život je previše kratak i dovoljno stresan da vreme trošimo na beskonačne tirade čoveka koji je na nesreću mnogih od nas na mestu koje ne zaslužuje, ali, nažalost, glasovima mnogih građana ipak je predsednik ove zemlje, pa ga izbeći ne možemo.

Očekujte neočekivano, jedna je od čestih reklamnih poruka, koja se u Srbiji stalno dokazuje u praksi i to u različitim segmentima društva. Uzmimo, na primer, politiku. Kada je obnovljeno višestranačje, SRS Vojislava Šešelja nametnula se kao jedna od vodećih desničarskih stranaka.

Ima neke poetske pravde u tome što je dan posle objavljivanja osuđujuće presude Suda BiH predsedniku entiteta RS Miloradu Dodiku održan protestni skup studenata u Novom Pazaru. Naravno ne zbog Dodika, već su u Novi Pazar, kao podrška tamošnjim studentima u blokadi došle kolege iz drugih delova Srbije.

Nekada se govorilo da se svaki Amerikanac seća gde je bio kada je ubijen predsednik Kenedi, kao što danas uveliko sredovečni i Jugosloveni poznije dobi znaju šta su radili kada je objavljena vest o smrti predsednika Tita. Ukrajinci i Rusi se svakako sećaju gde su bili i šta su radili kada je pre tri godine počeo ruski napad.

Poslednjih dana, nedelja i meseci zauzeti smo svojim problemima, krizom i protestima pa smo izgleda zanemarili jednu od kod nas omiljenih zanimacija - gledanja u komšijsko dvorište, obično sa namerom da sebe tešimo da je komšijama u najmanju ruku jednako loše, ako ne i lošije nego nama. Deo slobodnog vremena proteklog praznika zato sam iskoristila da bar malo bacim pogled, i gle čuda, i u komšiluku protesti. Naravno, ne kao kod nas, jer ipak je Srbija regionalni lider i ekonomski tigar.

Aleksandar Vučić je izgleda rođen pod srećnom zvezdom. Em je, na čuđenje i šok mnogih, zavladao Srbijom, em kad god se učini da je njegova vlast u krizi, a studentske blokade i protesti po celoj zemlji verovatno su najozbiljniji izazov njegove vladavine, desi se nešto što mu pomogne da se digne iz nokdauna. Ovog puta su to čini mi se parlamentarni izbori na Kosovu, na kojima je kosovski premijer Aljbin Kurti, ljuti Vučićev neprijatelj, po preliminarnim rezultatima, izgubio apsolutnu većinu, a Srpska lista, produžena ruka SNS-a, osvojila svih 10 mesta rezervisanih za Srbe u kosovskom parlamentu.

Otvoreni poziv predsednika Aleksandra Vučića Rektorskom kolegijumu Univerziteta u Beogradu na sastanak koji je trebalo da bude korak ka uspostavljanju dijaloga za izlazak zemlje iz krize, koju predsednik naziva "postojećom situacijom u kojoj još traje blokada nastave na visokoškolskim ustanovama", otkriva nam bar jednu stvar.

Studentski protest naterao me je da u ponedeljak uveče gledam obraćanje predsednika Aleksandra Vučića, pojačanog premijerom Milošem Vučevićem i predsednicom Skupštine Anom Brnabić.

U Srbiji ponovo Dan žalosti. Sada zbog smrti osmoro u požaru u privatnom Domu za stare u Barajevu. Nesreće se dešavaju. Ana Brnabić je u pravu kada kaže da vlast ne može da odgovara za svaki otpali gips, ni za svaku nesreću koja se desi. Ali, za pad nadstrešnice u Novom Sadu jesu odgovorni, a mnogi od njih i krivi.

Kada pomislim da predsednik Aleksandar Vučić ne može ničim više da iznenadi, demantuje me. On je čovek kome jednostavno svašta padne na pamet, a na našu nesreću, svoje misli i ideje rado deli sa javnošću.

Vladajući političari vole da verbalno, u govorima i izjavama, upotrebljavaju verovatno najzastupljeniji znak interpunkcije - tačku. Za razliku od zareza, koji ima brojna pravila upotrebe i stalno nas zbunjuje da li da ga stavimo ili ne, sa tačkom nema dileme. Upotrebljava se na kraju rečenice, a ima sve češće i političku konotaciju. Premijer Miloš Vučević je tako pre neki dan poručio: "Vreme za raspust određuje država, odnosno ministarstvo. Tačka."

"I Don't Like Mondays" ("Ne volim ponedeljke") verovatno je najveći hit irske grupe The Boomtown Rats iz 1979.

Kako obično biva, vic od pre desetak godina ima više verzija. Jedna od njih glasi: Došao Srbin u Ameriku, na granici mu policajac gleda pasoš i kaže: "Siria?" Srbin odgovara "No, no Sirija, Srbija, Serbia Novak Đoković, Vlade Divac". "O, Serbia. Slobodan Milošević, Radovan Karadžić, Ratko Mladić", odgovara američki graničar. "No, no Srbija - Sirija", zaključuje Srbin.

Oksford je proglasio "truljenje mozga" (brain rot) za reč godine, a tu pojavu definiše kao "navodno pogoršanje nečijeg mentalnog ili intelektualnog stanja kao rezultat prekomernog korišćenja materijala, uglavnom onlajn sadržaja, koji se smatra trivijalnim ili neizazovnim".