Svetislav Basara

Drž'te se dobro, ide Vidovdan, obaveštava nas jedna ugledna ovdašnja žutara, pa u nastavku objašnjava da je tog sudbonosnog datuma "održan" Kosovski boj, da je, nadalje, na taj praznik Princip upucao nadvojvodu, da je potom Milošević održao istorijski govor na Gazimestanu da bi na kraju - upravo na Vidovdan - bio izručen Hakom tribunalu.

Džumhurbaškan Nikolić spada u sortu ljudi za koje se kaže da bi - u slučaju da im neko zapuši usta - progovorili na dupe. Retko kad prođe nedelja dana a da u Prezidencijalnom konaku gromoglasno ne odjekne neka misao velikih ljudi.

Pretpostavljam da je u broju od utorka verni čitalački publikum očekivao uobičajeni komentar Utiska nedelje, a to bi mu i sledovalo da se, počem, nije dogodilo nešto što me je nateralo da se Utiskom - pod uslovom da bude intrigantan - pozabavim danas.

Kada se sredinom prošle nedelje džumhurbaškan - tačno u podne, što je vrlo znakovito! - pojavio na televizorima „našeg prava da znamo sve“ i trogatelno pozvao „nadležne“ da uvedu red u rasklimatanu srpsku policiju, moglo se zaključiti da će doći do žestokog obračuna. I obračun se ubrzo i dogodio.

Izgleda da Narodna biblioteka Srbije boluje od istih bolesti od kojih boluje i bibliotekin narod i narodova država. Srpske podele! Intrige! Pučevi! Svađe! Nameštaljke! Prepucavanja! Veća navala za mesto direktora Narodne biblioteke nego za guvernera Narodne banke. Rekao bi čovek da je Srbija zemlja knjige i knjiških moljaca. A uopšte nije tako. Naprotiv! Daleko je od toga. Setimo se samo afere Ugričić. Saglasno sudu većeg dela javnosti, Ugričić je bio vrlo dobar direktor, ali mu se u jednom trenutku omaklo da lane nešto protiv državnog vrha (na smrt isprepadanog od pseudoatentata koji vrhu izrežirala svesrpska Udba), pa je najpre provučen kroz – što reko Antonić – šibolet toplog zeca, da bi u završnici bio smenjen „na vladi“.

Bilo nam to drago ili ne, prethodna i ova nedelja protekle su u znaku Miće Dr Megatrenda i njegovih univerziteta, po mnogo čemu nalik na univerzitete Maksima Gorskog.

Kad god neki visoki ruski dužnosnik blagoizvoli doći u zvaničnu (ili čak privatnu) posetu Serbiji, njegovi kaunterparti, visoki serbski dužnosnici upadnu u pravoslavno-slovenski amok. To, prirodno, nije promaklo pažnji iskusnih ruskih dužnosnika, pa stoga kad god neki navrati u naš vilajet - mimo za njih uobičajene protokolarnosti i uzdržanosti - još na aerodromu počne da ispreda srpskom uhu dragu priču o zajedničkoj istoriji, zajedničkom jeziku i zajedničkoj veri.

Vreme je, čestnejši publikume, da se malo odmorimo od takozvanih tegobnih i ozbiljnih tema i da stvar okrenemo na zajebanciju. Samo - kako danas razlučiti šta je ozbiljnost, a šta zajebancija? Uzmimo primer sudova zemaljskih. Nekada su to - po prirodi posla - bila najozbiljnija mesta ovog sumornog sveta, a pogledajmo u šta su se pretvorili.

Eh, dražajši đuturumi, Utisak nedelje posvećen srpskom (pseudo)doktorstvu jednostavno se nije smeo propustiti, ne, međutim, zbog zabrinutosti za naše posrnulo obrazovanje (odavno je i beznadežno ono propalo), nego zato što je tema obećavala obilje cirkuskog materijala i tokom emisije to obećanje u potpunosti održala.

Prošle nedelje smo se po ko zna koji put osvrnuli na žandarmerijsko-džibersko lukavstvo uma sažeto u zlokobnoj dubari „kome ti kralja, majku li ti seljačku“; na početku ove sedmice pozabavićemo se njenom rođenom sestrom izraženom u već legendarnoj Jočićevoj rečenici - „Hilandar gori, a vi me pitate da li sam obijao trafike.“

Znamo staru priču o vuku koji - kad zagusti ili kad je oportuno - promeni dlaku, dočim mu ćud zauvek ostaje ista. Mogla bi se rečena priča lepo primeniti na našeg Džumhurbaškana, koji se ovih dana žestoko zakrvio sa mojom omiljenom žutarom Blicom.

Danas nam je (u sredu, dakle) Overlord - iliti na nemačkom Uberfreiherr - otputovao u Berlin, pravo mečki (umal, grešna mi duša, ne napisah - Angeli) na rupu. O čemu će se u Berlinu razgovarati, to ćemo, nadam se, blagovremeno saznati.

Kao da je bilo malo što je troje mladih ljudi izgubilo život u novosadskoj horor-saobraćajki, novinčine serbske su - pretpostavljam u cilju pravovremenog i objektivnog informisanja javnosti - našle načina da se dokopaju snimka sa ulične kamere, da ga postave na svoje veb-stranice i da se sutradan pohvale kako ga je „videlo više od trista hiljada ljudi“.

Utisak nedelje, pa još kad u njemu gostuje Ljilja Smajlovićka, stvar je koja se, čestnejši publikume, jednostavno ne propušta, pa je sledstveno nisam ni propustio. Kad smo već kod Utiska, moram primetiti da je Utisak u poslednje vreme - zadržavajući staru formu i stil - donekle promenio koncept.

Ne trčite pred rudu! Neće u kolumni biti nikakvih opscenosti. Reč je o davno zaboravljenom vicu iz doba samoupravnog socijalizma.