Svetislav Basara

Mani, more, džez festival. Udarilo mi na branšu. O čemu se radi? Opet o Ministarstvu kulture, koje je, izgleda, definitivno palo u šake najcrnjih mediokriteta i trećerazrednih nacional-patriotskih narikača. Kao što šira javnost verovatno ne zna, u zemlji Srbiji postoje dva književnička udruženja.

Svet se, cenjeni publikume, definitivno pretvara u globalni tabloid. Evo, pre neki dan pročitah vest da se Vladimir Vladimirovič Putin razveo od tamošnje supruge Jovanke. Eh, big dil, reći će liberali, razvodi su svakodnevna stvar, civilizacijska tekovina takoreći.

Pronese se ovih dana po čaršiji i po mahalama vest da Popečiteljstvo patriotske kulture nema nameru izdvojiti ni pare za ovogodišnji džez festival Nišvil. Sa striktno nacionalne tačke gledišta Petkoviću i njegovim Poslastičarevićima nema se šta zameriti, a, belćim, im neće biti ni zamereno. Jer - hajde da raščlanimo stvar - džez, fakat, nije deo srpske tradicije.

Kad već pomenusmo nemire u Turskoj, zbog čega su, zapravo, oni izbili. Uzrok je, navodno, namera (sprovedena li je u delo?) carigradskih vlasti da poseku jedva dvocifren broj stabala u nekom parku. Donekle razumem pravedni gnev drvoljubivih građana Istambula. U Stambolu na Bosforu, drvo, zelenilo uopšte, vaistinu je bilo prava retkost i luksuz još daleke 1994, kada sam tamo bio poslednji put, a čisto sumnjam da se odonda nešto promenilo nabolje.

Eh, šta ti je čvrsta ruka Jeremića Vuka! Dok bejaše popečitelj inostranih dela, sadašnji dunjalukbaškan izdao je befel saglasno kome naše njihove ekselencije nemaju prava oglašavati se u štampi - bilo intervjuima, bilo komentarima - osim u "vanrednim situacijama". Kakve su i šta su to vanredne situacije, Jeremić nije ni obznanio ni precizirao, pa opravdano sumnjam da to ni Jeremiji nije bilo baš najjasnije.

Kao da živimo u starom Rimu, cenjeni publikume. Juče smo se bavili Cezarom, a prekjuče je briljirao car Konstantin, inače crveno slovo u pravoslavnom kalendaru. Već je straćeno previše gigabajta na rasprave o ulaganju silnih para u pompezno obeležavanje edikta koji nam je samo posredno rod i pomozibog, ali vredi opet preispitati stvar.

Bliži se kraj godine, cenjeni publikume, pa ko velim - daj da vidim kakve su mi ocene! Da l’ ću ponavljati? Da l’ ću pasti na popravni? Šta sam dobio iz vladanja? Ide upis na fakultete. I pročaja. U tu svrhu spustim vam se ja u bazu, to jest u komentatorluk, da zavirim u dnevnik. Imao sam, bogme, šta i videti. Jedinica do jedinice! U najboljem slučaju, kako se to nekad govorilo, jedan na dva. I - gle - jedan prijatan izuzetak.

Ushićenost sa kojom ovdašnji državnici i njihove državotvorne stranke proslavljaju svoje „više nego ubedljive pobede“ na raznoraznim izborima oduvek mi je izgledala tragikomično. Direktni televizijski prenosi pobedničkih proslava „iz stranačkih“ prostorija pravi su mali karakterološki eseji, iako su kao jaje jajetu nalik jedan na drugi.

Izgleda da Srbija, kao tradicionalno nedovršena država nije u stanju da dovrši ni najobičnije Potemkinovo selo od šper-ploče i lesonita. Mislim na umanjenu kopiju Terazija na Novom Beogradu, čija je izgradnja svojevremeno gromoglasno obznanjena, a koju je - u međuvremenu, pojeo onaj moj alavi vuk. Cenjeni publikum sa nešto dužim pamćenjem možda će se setiti da mi je ideja izgradnje novobeogradskih Terazija poslužila za žestoku sprdnju na ovoj stranici.

Srpska se akademija nauka i umetnosti onomad oglasila dušebrižnim zahtevom da se pod hitno ukine rijaliti Farma. Neki bi zlobnik sad mogao reć da bi – kako stvari stoje – Farmin zahtev da se ukine SANU imao više izgleda da bude uslišen, ali ja – uprkos vekovnom animozitetu prema pomenutoj ustanovi – bezrezervno podržavam Akademijin zaludni i zakasneli apel.

Elem, dame i gospodo, Sabor SPC konačno je razrešio dužnosti vladiku Vasilija Kačavendu. Iako mi ovaj episkop sklon luksuzu i svetovnim sostojanijima nikada nije bio simpatičan, moram se zapitati - zašto ćute LGBT organizacije? Zašto ne ustanu u odbranu njegovih prava? Da je počem, Vasilije, bio nastavnik fiskulture, pa da je zbog muželoštva dobio otkaz, zagrajala bi cela progresivna beogradska čaršija. Ovako - muk. Nije to, brate, u redu.

Peticije su, cenjeni publikume, deo našeg nacionalnog identiteta. Nekada, u srbomrzačkoj SFRJ, bilo je pitanje časti potpisati neku od brojnih peticija koje su cirkulisale beogradskom čaršijom. Ama nije svako mogao da potpiše peticiju. Potpisivanje je bilo rezervisano isključivo za takozvane ljude od ugleda. Potpis na peticiji bio je pouzdan znak da je čovek uspeo u životu.

Primećujete li vi, cenjeni publikume, da su profesionalne patriote u velikoj defanzivi? U poređenju sa Sahibijinim - pa i Đinđićevim, Živkovićevim i Tadićevim vaktom-kada su rodoljubivi teoretičari, analitičari i filozofi žarili i palili medijskom scenom, Srbija danas deluje maltene kao Švajcarska.

Jelenko Mićović, u monaštvu zovomi Filaret, baš ne ume da se obuzda. Onomad je „na Sinodu“ (to je ekvivalent složenice „na vladi“) blagoizvoleo predložiti rešenje za nepodnošljivu situaciju u kojoj su se našle Srbija, ćirilica i pare: Vojni udar! Ni manje ni više. Iz Patrijaršije su brzo procurili glasovi da je Filaretova prevratnička ideja izazvala žestoko ibretenije blagočestivijeg dela Sinoda, pa čak i to da je episkop braničevski, Ignjatije, (polu)ironično preporučio da se sednice Sinoda ubuduće održavaju pred kamerama „našeg prava da znamo sve“.

Volim slikarstvo, ali otvaranja izložbi mrzim iz dubine duše. Sporadi rodne ravnopravnosti svih grana umetnosti, moram reći da iz istih tih dubina mrzim pozorišne premijere i promocije knjiga. A zašto je to tako? Da se ne lažemo: Najpre zato što sam težak namćor, a potom, dame i gospodo, zato što su na otvaranjima izložbi, premijerama i promocijama, slike, predstave i knjige najčešće u drugom ili čak trećem planu.