Svetislav Basara

Smiri se, rekao je Malbašič, prilično pribrano, prilično uverljivo, moram reći. Sada to znam, onda to, nažalost, nisam znao. Tada sam mislio da je to fiks ideja i ta pseudofiks ideja je prizvala stvarnu fiks ideju, ako se o fiks idejama može govoriti u terminima stvarno-nestvarno. Nakon što sam pomislio, nastavio je Mandarić, ono što sam bio pomislio o Mažestiku, odjednom sam posumnjao da mi kelneri iz Mažestika, u kuhinji i iza šanka, pljuju u kafu i tartar sos; umislio sam da mi u kafu pljuju običnu pljuvačku, a da mi u tartar sos iskašljavaju šlajm. Mandariću, gotovo sam povikao, zabrinjavaš me, osvesti se, čoveče! Tek to nije bilo fiks ideja! Ništa nisi umišljao! Kelneri iz Mažestika su ti zaista pljuvali u kafu i tartar sos.

Tačno, rekao je Mandarić, Đinđić mi je to stalno govorio. Da nije bilo Đinđićeve podrške, odavno bih završio kao katatoničar. Odavno bih bio mrtav, dodao je. Dan je dug, rekao sam, imaćemo dovoljno vremena da pričamo o svemu, za početak upamti ovo što ću ti reći i to svakoga dana ponavljaj u duhu kao mantru. Psihopatologija je, Mandariću, temelj našeg nacionalnog identiteta.

Apsurdni Mandarićev zahtev da se na dan dvanaestog marta dve hiljade osme nađemo u restoranu hotela Mažestik pripisao sam pogoršanju bipolarnog poremećaja njegove ličnosti, ali sam, svejedno, dvanaestog marta, tačno u podne, došao u Mažestik.

Došlo leto, cenjeni publikume, što će reći – vreme za priče o dvoglavim ovcama, proplakalim ikonama, drekavcima i kulturi. Sve druge, ozbiljnije stvari ostavljaju se za jesen, sezona je godišnjih odmora, državnici se pritaje, a za klete novinčine nema odmora – moraju da izlaze dok traje obnova.

Nisam bio na subotnjem protestu umetničkih udruženja. Svakako bih bio došao, ali imao sam nešto ranije zakazano. I to podaleko od Beograda. Nisam tih dana ni medije pratio baš pomno, ali čini mi se da se gora zatresla da bi se rodio još jedan miš. Koga je onaj moj vuk odmah u slast smazao. Takođe mi se čini da se srpski vladari nimalo nisu potresli.

Taman se ponadah prijatnom vikendu - beše se na planini okupilo neko staro društvo - kad iz Podgorice stiže crna vest da je umro Miodrag Vuković Brkica. Siguran sam da je malo ko od vas, cenjeni publikume, čuo za njega, a ako je neko i čuo, onda ga je obavezno mešao sa Miodragom Vukovićem, političarem, takođe iz Podgorice.

Ako smo se još vaktile saglasili da je prodaja muda umesto bubrega najprofitabilnija privredna grana u Srbiji, ne znam zbog čega se čitava Srbija ovoliko ibreti oko afere maturantskih testova. Šta je, moliću, lepo čudno u činjenici da su u zemlji Srbiji neradnici, lopuže, muljatori i prevaranti povlašćena klasa, takoreći srpski brahmani?

Nisam pristalica teorije o cikličnom ponavljanju istorije i tvrdoglavo se držim hrišćanskog učenja o istoriji kao pravolinijskom sledu neponovljivih događaja koji imaju početak i kraj, ali - pošteno govoreći - stvarnost nije na mojoj strani.

Možda su u pravu oni zluradi komentatori, listom sledbenici čuvenog bečkog doktora, kad kažu da se sumnjivo često bavim pitanjima seksualnosti i da preterujem sa upotrebom „bezobraznih reči“. Vaistinu je to neprimereno mojim godinama.

Vidim da se ovih dana domaća tabloidna javnost saborno ibreti nad lupetanjima neke američke misice, pa mi čisto došlo žao devojčurka. Ja, da budem iskren, nimalo ne volim ta pompezna nadmetanja u sisama i taštini; sve me to, da prostite, podseća na upicanjeni stočni vašar.

Kad god me obuzme nostalgija za rubrikom “Gde su, šta rade”, svratim na sajt NSPM (koji, ako smem da primetim, rapidno gubi nekadašnji polet) i tu se obavestim o sostojanijima divnih, ali pomalo zaboravljenih stvorenja.

Ima tome - koliko - desetak godina otkako sam sam negde (pola u šali, pola u zbilji) napisao (ili izjavio) da tiraže srpskih novinčina treba odštampati odjednom, za narednih deset godina, pa posle samo menjati datume u zaglavlju. Tako bi se, uveravao sam cenjeni publikum, ostvarile velike „uštede“. Koje su - mislim „uštede“ - tema ove kolumne.

Nije džaba onaj bečki psihijatar tako naslovio jednu od svojih bitnijih knjiga. Znao je taj šta priča. Ograničavanje samovolje, potiskivanje instinkta, suzbijanje nagona i podvrgavanje autoritetu zakona vaistinu su strani ljudskoj prirodi i teška muka telu.

Moj glavni konkurent u Danasu, Redakcijski komentar, slučajno mi dade sjajnu temu za današnju kolumnu. Dakle - Dinkić i tabloidi! Oslušnite, cenjeni publikume, kako to gordo zvuči. Gotovo kao Ortega i Gaset, filozof za koga je (u davna vremena) jedan ovdašnji književni mudroser mislio da su dvojica autora, nešto kao Iljf i Petrov ili Antonić i Vukadinović.

Srbija je, dame i gospodo, vaistinu velika tajna, a srpski kadiluk, to je već prava misterija. Evo, čitam juče-prekjuče da je požarevačka kadinica, neka Vidojkovićka, dama koja je do zastarevanja razvlačila proces protiv umlaćivača Marka Miloševića, presudila da umlaćeni otporaši imaju platiti 850.000 dinara sudskih troškova. To me, da prostite, malo podseća na jedan od četiri stuba naše spoljne politike, NR Kinu u kojoj se porodicama streljanih osuđenika ispostavlja račun za utrošeni metak. Sreća naša što je u Srbiji ukinuta smrtna kazna. Bar zvanično! I bar na javnim mestima.