Svetislav Basara

Biće para, dragi kulturni radenici, samo se malo strpite, lično je premijer Dačić obećao da će odnekud namaći „sredstva“. Mora se, nema se kud, kaže Ivica. I da bi potkrepio rečeno citira - u Srbiji sve popularnijeg - Vinstona Čerčila, koji je u jeku rata, a na predlog vojnog popečitelja da se pare za oružje i opremu oduzmu od Ministarstva kulture, vojenom popečitelju skresao u brk: A šta ćemo, onda, braniti tim oružjem, ser?

Šta bi sa onim filantropom Asanžom? Nestade iz centra pažnje ko jaje s groba? Ništa zato. Upražnjeno mesto zauzeo je novi globalni dobročinitelj, Edvard Snouden, simpatični momak kome je naprasno dozlogrdilo služenje Molohu.

Bad timing, pa to ti je. Ja taman otišao na odmor misleći da nastupa vreme drekavaca, kad ono nagnuše ale, vrane, jakrepi i karakondžule. Situacija je počela da se usložnjava već prvog dana mog odsustva. Prođe mi, dame i gospodo, odmor u lamentu nad propuštenim temama. Evo, uzmimo, aferu Službeni glasnik. Prava poslastica za svakog kolumnistu.

Svi ćemo – i mi i oni – ionako relativno brzo pomreti. Međusobno ubijanje – to je čisto traćenje nacionalnih resursa. Međusobni pokolji – to samo povećava ionako ogromnu entropiju, tako je na to gledao Đinđić.

Za sve to vreme niko od prisutnih - a bilo je tu ako me pamćenje ne vara - i nekih visokih oficira policije, uglednih političara, pa čak i ruskih diplomata - ne samo da nije reagovao nego niko od njih nijednim gestom nije pokazao da uopšte primećuje kakva se gnusna stvar odvija u toaletu prestižnog restorana.

Ti se gnusni tipovi, možda baš ovi koji sede ovde, ne ustručavaju da usred bela dana, u toaletima najelitnijh beogradskih restorana, maltene javno siluju maloletne prodavačice ljubičica. Kakve prodavačice? Kakve ljubičice? Šta pričaš, rekoh? Prodavačice cveća, rekao je Mandarić. Nema ih više mnogo po beogradskim restoranima, takođe je rekao, ali nađe se još poneka.

Da je u Đinđiću bilo makar gorušičino zrno pragmatizma, nastavio je Mandarić, nikada se on ne bi vratio u Srbiju, a ako bi se i vratio, nikada se ne bi upleo u smrtonosne zamke srpske politike. Dobro je on znao šta je srpska politika, a ipak je pokušao da učini nemoguće, da je promeni.

Prestao sam da odlazim na Kopaonik. Nisam više bio u stanju da se izlažem teškim frustracijama. Pomirio sam se sa činjenicom da će misterija srpske laži zauvek ostati na spisku nerešivih aporija, odmah ispod problema kvadrature kruga i palanačkofilozofskog pitanja: šta je starije, kokoška ili jaje?

Na dan svakog dvanaestog marta posle dvanaestog marta dve hiljade treće tobožnji javni servis se pretvara u celodnevnu tribinu strave i užasa na kojoj se, kao na pokretnoj traci, smenjuju likovi besramnih, od strane takozvanog državnika debelo potplaćenih lažova, koji - sve ga tobože uzdižući u nebesa - šire najstrašnije neistine o Đinđiću.

U kafiću smo, kao što smo i inače naručivali svakog dvanaestog marta, naručili šest kafa, tri za Mandarića, tri za mene. Moj casio G-Shock pokazivao je deset do dva, a kafić je već bio prepun besposličara, lopova, udbaša, udbaških saradnika, državnih sekretara i nakinđurenih lopovskih, udbaških, saradničkih i državnih dromfulja.

Pa šta ako je od plastike, rekao sam. Meni se ovaj casio sviđa. Nije li, konačno, takođe sam rekao, malo neprilično da mi, sve vreme držeći u ruci ofucanu plastičnu kesu, prebacuješ što sam izabrao plastični casio G-Shock, koji je, za razliku od tvoje kese, bar nov, novcijat.

Ta dama se, još tamo negde sredinom devedesetih, u onim polumračnim budžacima oko Ekonomskog fakulteta podavala za trideset maraka, a pušila za petnaest, a sada se beše okitila Cartierovom ogrlicom. Ja, međutim, u svemu tome nisam video uspon te, sve u svemu simpatične, uličarke nego žalosni sunovrat Cartiera, u stvari žalosni sunovrat čitavog sveta.

A noću, noću sam radio ono što sam radio samo zato što postoji ogromna razlika između dnevnog i noćnog Mandarića, to jest mene koji sam preko dana oduvek bio doktor Jekyl, a noću oduvek mister Hyde. Ti dobro znaš, rekao je Mandarić, da sam ja privržen ideji socijalne pravde. Znam da sam noću šikanirao kelnere, ali to je jednostavno bilo jače od mene. Kao što ti nisi u stanju da se uzdržiš od preterivanja, ja noću nisam u stanju da se uzdržim od šikaniranja kelnera.

To je, rekao sam, kelnere dovodilo do ludila. A naročito ih je dovodilo do ludila kad si - istina ne baš često - u Mažestiku ostajao po celu noć, pritom zahtevajući potpuno isti kvalitet usluga kao po danu. Ponekad si sedeći u Mažestiku iznenada zapadao u onu tešku depresiju koja iz čoveka isisava i poslednji atom snage i koja ga sprečava da se pomakne s mesta.

Zar misliš - upitao sam Mandarića - da Đinđić nije imao preča posla od poklanjanja prevelike pažnje činjenici da ti kelneri u Mažestiku pljuju u kafu. Pa i njemu su pljuvali u kafu! Njemu možda i najviše. Izopačeni beogradski kelneri su patološki mrzeli Đinđića.