Svetislav Basara

Srbija, velika tajna, zemlja čuda i pokora. Nema, naime, (pravoslavne) zemlje koja kao nacionalne junake slavi jednog čoveka (katoličke veroispovesti), koji joj je - po nalogu bečkog dvora - upropastio pismo i jezik (Vuk Karadžić) i jednog atentatora (Princip) čiji ju je slobodarski čin krvavo koštao u ljudstvu i materijalu.

Ovih dana čemernu srpsku javnost delom je uveselila, delom u amok bacila, blaga vest da je popečitelj vojni, Aleksandar II Vulin - koga zli jezici zovu i Che Prevara - blagoizvoleo odlučiti da sa velikim zakašnjenjem (i još većim skraćenjem) odsluži vojni rok, da bi "dao primer" a i zato da bi - kada za to kucne čas - za otadžbinu poginuo kao vojno lice, a ne kao takozvani škart.

Piše prekjuče koleginica Lukač da je protiv Đilasa, Dragana, pokrenuta hajka istovetna onoj koja je svojevremeno utabala put Đinđićevom streljanju, a da u toj hajci - osim režimlija i njihove psiho(patološko)analitičke posluge - učestvuju i N. N. lica građanske provenijencije koja - "uprkos (nepodastrtim, prim a.) činjenicama" - u javni prostor "podlo usađuju sumnju u Đilasovu političku iskrenost".

Svaka tabloidna pljuvačina stoput je bolja (i korisnija za istoriju i život) od svake odmerenosti "najstarijeg dnevnog lista na Balkanu", Politike. A evo zašto.

Znamo da su prekratki fitilji, lakoća povlačenja obarača i sklonost preteškim rečima stari srpski zanati proistekli iz mita o "junačkom narodu" koji "nepravdu trpjeti ne može", ali nekako isuviše upada u oči da uprkos kratkoći fitilja, lakoći povlačenja obarača i bujicama pretećih (i pogrdnih) reči, nema (bar nema u Evropi) naroda spremnijeg da duže trpi nepravde i tirjanstva svih vremena i boja.

Pre neki dan po srpskim se čaršijama i mahalama iznenada pronese blaga vest da bi DS mogla ponovo da se ujedini, što bi se - pod uslovom da se "steknu" razularene političke samovolje - možda i moglo dogoditi, ali od čega, ako se i dogodi, ni za ujedinitelje neće biti nikakve vajde, a kamoli za nas sirotinju raju.

Svi ste videli figurine ona tri pseudomitološka majmuna, jednog koji rukama pokriva oči, drugog koji pokriva uši i trećeg koji pokriva usta.

Još davnih dana, tamo negde, sredinom devedesetih, u jednoj sam ondašnjoj kolumni napisao da je smrt u Srbiji način života, a da se - ako se potrevi pa umre (ili pogine) neka takozvana slavna ličnost - smrti i sahrane pretvaraju u društveni i medijski spektakl u teoriji poznat pod imenom dance macabre, što će u prevodu reći - ples mrtvaca, mislim na one žive, što bi popovi rekli - na "ostatak".

Gornji naslov cilja na ponavljače istorije, ali dobrodošli su i svi ostali, bez obzira na boju. Odmah prelazimo na stvar. Moj stari znanac, Dejan Ilić, osoba je koja dobro politički misli i o politici dobro piše, uglavnom na sajtu Peščanika.

Tankoćutniji me podfamozni patrijarhalci stalno optužuju da Sebastijan Ban trpam gde mu nije mesto, tj. u "javni diskurs", i da time bajagi "snižavam kriterijume". Možda bi ta primjedba bila na mestu da kriterijumi u Srbiji nisu odavno otišli u Kurtz i da - odnedavno - dužina Sebastijana Bana nije uzrok mnogih političkih problema i osnovni kriterijum diskvalifikacije političkih protivnika.

Opet sam (delimično) džaba krečio!

Komedijant kalendar udesio je tako da drugi po redu sledeći protesti padnu u subotu devetog marta, što je koincidencija koja je očekivanja podmfamoznih numerologa podigla do nebeskih visina, a kako vidim i protestantski menadžment (za sada ispotiha) raspiruje nadu da bi mitski datum mogao biti ona neočekivana sila koja dolazi (sa proslave osmog marta) i rešava stvar.

Pročitah sa malim zakašnjenjem blagu vest da je na prošlosubotnjim protestima Đidova pretorijanska garda - čije div junake Đido zove "moji prijatelji" - na povike udruženih srpskohrvatskih marksista - "Hrvatska, Srbija, revolucija" - uzvratila arlaukanjem "Kosovo je Srbija" i dizanjem ruku u fašistički pozdrav.

Gledajući NJega Vrhovnog kako usred epidemije gripa obilazi Dečju kliniku i grli obolelo dete, dođoh u napast da pomislim da je poverovao da - osim svedržavne - ima i isceliteljsku moć i da zato nije uvažio upozorenja prisutnih medicinskih fariseja da to nije pametan postupak jer su imuniteti malih bolesnika ionako krhki.

Rekosmo juče da svako usložnjavanje političke situacije ide naruku starim srpskim zanatima - pisanjima pretećih pisama i dostavama "tamo gde treba", a danas dodajemo da svaka tehnološka revolucija dodatno daje krila uterivanju sopstvenih strahova u tuđe kosti.